Žižek je prevarant

Sigurno ne za neku lucidnu, jer bi lucidnost otkrila nedostatak sadržaja u njemu.“ Ovo su reči jednog od najpoznatijih naučnika današnjice, čoveka za kojeg je rečeno da je „promenio način na koji razmišljamo“, Ričarda Dokinsa. Odnose se na jednu veoma popularnu pseudoakademsku disciplinu koju priučeni rado svojataju, jer im omogućava da zvuče naučno-filozofski, te time i da prevare većinu laika, ali nažalost i dobar broj ozbiljnih akademika – postmodernizam. Novo „delo“ jedinog poznatog postmoderniste na ovim prostorima, Slavoja Žižeka, „Čudovišnost Hrista – teologija i revolucija“, našla je nekim volšebnim putem i mesto u Danasu.

Žižek je poznat kao „filozof postmodernista“ i „psihoanalitičar u duhu Lakanove škole“. Svaki iole ozbiljni akademac odmah prepoznaje intelektualnog prevaranta u ove dve gorenavedene dezignacije. Francuska „škola“ psihoanalize i postmodernizma glavno je utočište i izvor pseudonaučnog besmisla, kako nam objašnjavaju eminentni fizičari Alan Sokal i Žan Brikmont sa Univerziteta u Njujorku i Univerziteta u Luvenu. U svom neprevaziđenom delu „Intelektualne prevare“, ova dvojica naučnika u detalje objašnjavaju kvaziintelektualne besmislice koje postmodernisti i njihovi sledbenici tašto pokušavaju da predstave kao neku vrstu nauke ili filozofije. O samom Lakanu, čijoj „školi“ pripada i Žižek, primera radi, Sokal i Brikmont govore kako „iako (Lakan) koristi priličan broj ključnih reči iz matematičke teorije sažetosti, on ih nasumično meša bez ikakvog obzira na njihovo značenje. Njegova ‘definicija’ sažetosti nije samo lažna: ona je brbljanje.“ Slično tome, i Žižekov tekst „Problem Hrista u pravoslavlju…“ ne donosi ništa novo. Ne predstavlja ništa više do standardne Žižekove kolekcije pseudofilozofskog pisanija, kojem nema mesta u listu Danasovog kvaliteta.

U jednom metafizičko-separacionističko-rasističkom tekstu, Žižek nam nudi čak i tri „rase“ (sic!) – Slovene, Latine i Germane, kojima nekako (a ne zna se kako, sem što je najverovatnije bio očaran magičnim brojem 3) „odgovaraju“ osobine „univerzalnog, partikularnog i singularnog“. Izgleda, eto, kako je Nemac singularan, Španac partikularan, a Srbin – univerzalan! Šta, zašto, kako – to nije postmodernisti važno. Važno je da zvuči filozofski. On dalje priča o „jedinici koja je u direktnom kontaktu sa božanskom Univerzalnošću“ – ali ima li ova sintagma ikakvog smisla? Najveći intelektualni prevarant u ljudskoj istoriji, Hegel, koji je pisao politički inspirisane pamflete za Prusiju i kajzera Fridriha (a to posle uspeo da predstavi kao filozofiju), često je koristo slične besmislene konstrukcije, kao i veoma korisnu upotrebu velikog slova: ako napišete „Univerzalnost“ umesto „univerzalnost“, prosto izgleda više filozofski, zar ne? „Ključna doktrinarna razlika između pravoslavlja i zapadnog hrišćanstva (i katolicizma i protestantizma) tiče se ishođenja Svetog duha: za ove druge, Sveti duh ishodi i iz Oca i iz Sina, dok za pravoslavlje on ishodi samo iz Oca,“ objašnjava nam postmodernista Žižek, navodeći standardni metafizički opis „razlike“ između hrišćanskih učenja (one razlike koju je Džonatan Svift uporedio sa razlikom u načinu razbijanja jaja). Isto pitanje se postavlja: gde je ovde smisao? Kako „duh“ može da „ishodi“ iz Oca? Kakvog oca? Kakvog sina? Zar je uopšte moguće uzeti magijske simbole primitivne kulture dan-danas i shvatiti ih ozbiljno? No, Žižek vrlo brzo biva razotkriven: navodi Hegela i njegova dela, utočište ludila, za koje je pronicljivi Šopenhauer lucidno rekao kako ne predstavljaju ništa više do „pseudofilozofije koja uništava inteligenciju“. Karl Poper je ovo nazvao prosto „lukavstvom protesta protiv razuma“. Pročitajmo samo Žižekovo antiintelektualno lukavstvo: „Za Hegela, stoga, nije ni zamislivo da Sveti duh ishodi samo iz Oca – i naša tvrdnja je da ima istine u ovom lapsusu. Hegelova polazna pretpostavka jeste da na krstu ne umire samo zemaljski izaslanik Boga, njegovo ovaploćenje, već sam Bog onostranog: Hrist je „nestajući posrednik“ između suštinski transcedentnog Boga-po-sebi i Boga kao virtualne duhovne zajednice.“ Ovaploćenje? Bog onostranog? Suštinski transcedentni Bog-po-sebi? Niti jedan deo ove rečenice prosto ne poseduje nikakav smisao, nikakvo značenje, nikakvu suštinu, nikakvu poentu. Žižeku, pak, nije dosta. On nastavlja u istom duhu, navodeći „pali univerzum“ – zvuči i to filozofski, zar ne? Potom su tu „kopije božanske beskonačne supstancije“, pa „preduslov oboženja“, „pravoslavno simetrično obrtanje“ (kako ovo uopšte prokomentarisati?) potom i „duhoslovni razvitak“. Da li reč „duhoslovno“ uopšte postoji? On zatim navodi opskurne termine kao što su „ousia“ i „hypostasis“, valjda zato što ih niko neće razumeti, te će stoga najverovatnije prosečan čitalac moći da pomisli kako je Žižekovo delo ipak „iznad“ ostalih, ta teško ga je razumeti, mora da je filozof! Kao što Sokal i Brikmont navode, ovakve ideje, „iako sastavljene na osnovu naučne (ili filozofske) terminologije, sa naučnog stanovišta su besmislene“. Ako vam još nije jasno koliko je postmodernizam besmislen, a ukoliko pričate engleski, posetite adresu www.elsewhere.org/pomo, na kojoj možete naći „postmodernistički generator“, koji će vam jednim klikom miša ispljunuti tekst u duhu Slavoja Žižeka (ili bilo kojeg postmoderniste). Kad smisla nema, filozofiju može da piše i mašina. Car je ipak go golcat.

Žižekov tekst nije samo pseudofilozofski, nenaučan i besmislen – on je veoma opasan. Opasan je zato što propagira neku vrstu kvaziintelektualnog zadovoljenja, lažući čitaoca koji će pomisliti da filozofija i nauka tako funkcionišu, dajući monstruozne rasističke podele (Germani li su rasa?) i promovišući teološke papazjanije kao pravu filozofiju, udaljavajući nas efektno od smisla i razuma. Naučnici i filozofi širom sveta i tokom istorije, od Šopenhauera preko Popera pa sve do Dokinsa, Sokala i Brikmonta upozoravaju nas, ali izgleda da ne slušamo – lakše je slušati pseudofilozofsko brbljanje. Završiću jednim citatom Šopenhauera, citatom za koji je nužno da odjekuje jasno i glasno akademskim svetom (i ne čudi što se prvenstveno odnosio na Hegela): „Boriti se protiv ovih uticaja silno i u svakoj prilici dužnost je svakoga ko je u stanju da razmišlja za sebe. Jer ako mi ćutimo – ko će da govori?“