Ishodi balkanskih ratova nisu jasni

I to je važan deo procesa oporavka. Napredak ka proširenju Evropske unije ne može samo da bude moćna sila za promociju normalizacije ovih odnosa već i za rešavanje političkih pitanja koja još uvek stoje na putu ka pomirenju.

Proteklih nekoliko godina iznedrilo je izvestan broj gestova pomirenja rukovodstva većine zemalja Zapadnog Balkana. Međutim, rezultat takvih inicijativa biće ograničen dok god ne budu imale uporište u široko rasprostranjenoj podršci na društvenom nivou; a iz određenih razloga ta podrška za sada izostaje.

Pre svega, nije prošlo dovoljno vremena. Uspomene na nepravdu i nasilje još uvek su sveže. I dalje su aktuelna sporna pitanja, kao što je 12.000 nestalih osoba pored 420.000 izbeglica i interno raseljenih lica koja se nisu vratila svojim domovima. U ovoj poslednjoj fazi najverovatnije će se vratiti samo nekolicina. Međutim, njihovom situacijom se treba podrobno pozabaviti na regionalnom nivou.

Ishod balkanskih konflikta, za razliku od onih iz Drugog svetskog rata, nisu jasni. Milošević je ipak bio zvezda konferencije u Dejtonu, a čak je uspeo da Rezoluciju 1244 o Kosovu predstavi kao pobedu Srbije. Pošto jasnog rezultata nema, očito je teže pomiriti se s prošlošću. Različite priče koje se tiču konflikta iz 1990-ih i dalje su veoma sporne. U suštini sve se strane slažu da su počinjeni užasni zločini. Međutim, imaju tendenciju da sebe smatraju prvenstveno žrtvama, a ostale počiniocima zločina. I dalje je visok nivo nepoverenja i međusobnih optužbi.

Osim toga, u regionu još uvek ima mnogo etnonacionalističkih političara, koji postižu uspeh tako što održavaju stare podele. Pravo pomirenje bi osujetilo njihov uticaj, što ih podstiče da mu pružaju otpor koliko god mogu.

Ključni element pomirenja jeste izvođenje ratnih zločinaca pred lice pravde. Iako Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju sigurno zaslužuje pohvale za uspešno suđenje ratnim zločincima, nije jasno da li je dao bilo kakav pozitivan doprinos regionalnom pomirenju. Uvek se smatralo da je Tribunal nametnut od spolja i nikada nije nailazio na univerzalno prihvatanje u regionu. Jedna lekcija proteklih dvadeset godina na Balkanu glasi da su lokalna suđenja za ratne zločine bolji način za uspostavljanje pomirenja.

Do sada najpozitivnija strana priče jeste napredak postignut u vezi s normalizacijom ekonomskih, društvenih i kulturnih odnosa. Ekonomska razmena između zemalja Zapadnog Balkana se znatno povećala. Jedan broj uspešnih kompanija izgradio je prisustvo širom regiona, ponekad na osnovu brendova koji su još uvek poznati iz perioda Jugoslavije. Dugo zanemarivana infrastruktura se polako rekonstruiše, što olakšava ne samo trgovinske odnose već i uspostavljanje kontakata među ljudima. Srbi su se vratili na plaže u Hrvatskoj, a Beograd prima brojne posete iz celog regiona. Napredak je naročito vidan u domenu kulture. Festival Exit okuplja okuplja bendove iz svih delova Zapadnog Balkana, a na takmičenju Pesma Evrovizije balkanske zemlje su obično uspešne jer stalno glasaju jedna za drugu. Iako sve ovo nije ekvivalent pomirenju, deo je procesa oporavka i verovatno ima veći uticaj nego izdvojeni gestovi s državnog vrha.

Međutim, ta sve veća normalizacija odnosa definitivno ne znači da se pomirenje može izbaciti iz agende. Ne treba da zaboravimo da je region pretrpeo užasna međuetnička ubistva u Drugom svetskom ratu, nakon čega je usledilo nekoliko decenija stabilnosti, da bi ponovo utonuo u konflikt čim je popustio lepak jugoslovenskog socijalizma.

Sve ovo ukazuje koliko je proširenje EU važno za pomirenje; kao što je proces integracije igrao važnu ulogu u uspostavljanju novog odnosa između Francuske i Nemačke, on može da pomogne i transformaciju odnosa na Zapadnom Balkanu. Kriterijumi iz Kopenhagena za pristup novih članica uključuju izvestan broj elemenata koji direktno utiču na pomirenje – suđenje za ratne zločine, poštovanje prava manjina, povratak izbeglica, unapređenje odnosa među susedima i regionalne saradnje. Kao rezultat toga, napredak ka EU je suštinski vezan za pomirenje s prošlošću i poboljšanje odnosa sa susedima. Proces proširenja je zato moćna sila i za promociju normalizacije odnosa u regionu i za otklanjanje političkih prepreka ka pomirenju.

Ako su narodi regiona uvereni da će se na kraju pridružiti evropskoj struji, imaju dobre izglede da prevaziđu nesuglasice. Ako izgube veru u bolju budućnost u EU, velika je verovatnoća da će zadržati svoj gnev i podele. Nedavno postignut sporazum između Kosova i Srbije predstavlja za to upečatljivi dokaz. Sam izgled za približavanje članstvu u EU ubedio je dvoje premijera da se sastanu i prevaziđu nesuglasice. Pomirenje se ne može nametnuti. Ono mora da bude lokalna odgovornost. Prema mom mišljenju, primamljivost izgleda za članstvo u EU u kombinaciji s pametnom diplomatijom može da obezbedi okvir u kojem je takve korake mnogo lakše napraviti. Upravo je iz tog razloga veoma važno da EU, uprkos aktuelnoj krizi, održi obećanje i pokaže odlučnost i istrajnost, što je neophodno da bi se ovaj proces uspešno okončao.

Tekst je preuzet sa bloga Balkansineurope (balkansineurope.org)