Da je Srbije sve dalje od koncepta pravne države a sve bliže kombinaciji totalitarnog pravnog poretka sa jedne, i institucionalne anarhije s druge strane, jasno je i onima koji u životu nisu prošli pored Pravnog fakulteta.
Otuda i ne čudi što je država, pardon, teritorija u kojoj svaka nova „reforma pravosuđa“ proizvodi novo bezakonje i u kojoj, bez obzira na zaklinjanje u „evropske vrednosti“, svaka nova vlast se drži one Brozove „nećemo se držati zakona k’o pijan plota“ – šampion u broju predstavki pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. A to košta. Pre svega građane koji pune budžet, od kojih kojih se jedan deo, s punim pravom, žali Strazburu.
O kombinaciji totalitarizma i institucionalne anarhije ne svedoče samo štrajk advokata usled koga je već tri meseca suspendovan pravni sistem, uspostavljanje notara kao svojevrsne, da parafraziram Marksa, sile iznad pravnog sistema, nefunkcionalnost Ustavnog suda, igranke sa bus plus kontrolorima i njihovim ovlašćenjima… Da ne bih ulazio u sve te kompleksnije pravne probleme, pokušaću da pokažem način funkcionisanja „pravnog sistema“ Srbije na jednom manjem, bizarnijem primeru. Reč je o slučaju građanina Igora Mikića.
Za neupućene, to je onaj veseljak koji je tokom prekida fudbalske utakmice Srbija – Albanija uleteo u kadar tokom direktnog prenosa i skandirao to što je skandirao. A to nije bilo ni lepo, ni pristojno. Elem, za prvog pendreka Srbije to je bio najveći incident koji se desio te večeri, bez obzira na pojavu NLO-a sa fašističkim obeležjem, upad „lica od ranije poznatih policiji“ na teren, tuče u kojima su stradali i pojedini igrači gostujućeg tima i ubacivanja kojekakvih predmeta na teren. Sve pobrojano spada pod kaznene odredbe Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Ali ne i ponašanje Igora Mikića.
Srbija se još jednom „proslavila“ divljaštvom na fudbalskom stadionu, ali je ministra unutrašnjih poslova zgrozilo što je veseljak Igor Mikić uleteo u kadar kamere RTS-a i uzvikivao isto ono što je u tom trenutku uzvikivalo bar još 10.000 ljudi na stadionu. Ko je u životu bio bar na deset fudbalskih utakmica na popunjenom stadionu zna da ga je sigurno bar jednom „ponela pesma“ pa je, ma koliko bio kulturan i fin, uzvikivao nešto čega se kasnije stideo. Navijanje na stadionu je, između ostalog, i vid psihoterapije kojem pribegavaju i veoma kulturne osobe koje se u „hramovima fudbala“ za 90 minuta ispsuju kao najgori kočijaši i onda se opušteni vraćaju kućama gde nastavljaju svoj život uzornih domaćina/domaćica.
Nastavak sutra
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
