Ukidanje presude Dragoljubu Draži Mihailoviću – po kojoj se on ima smatrati neosuđivanim i kome su tako vraćena građanska prava „oduzeta u političko-ideološkom postupku“ – izazvalo je ne manju pažnju od spornog suđenja koje je održano 1946. godine i o kome je naširoko pisano. Međutim, manje je poznata polemika koja je vođena u londonskom Tajmsu, na samom početku suđenja Draži Mihailoviću, između Ficroja Maklejna i britanskih oficira koji su bili u savezničkoj vojnoj misiji pri štabu Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Vinston Čerčil, britanski premijer, lično je odredio brigadnog generala Ficroja Maklejna za šefa savezničke vojne misije koja je u Vrhovni štab Narodnooslobodilačke vojske stigla septembra 1943. godine. Maklejn, diplomac sa Kembridža, bio je dobar poznavalac komunizma jer je već kao dvadesetšestogodišnjak službovao u SSSR-u od 1937. do 1939. godine – u vremenu strašnih staljinističkih čistki – kao treći a potom kao drugi sekretar Britanske ambasade u Moskvi. Poznati jugoslovenski diplomata Vladimir Velebit se u svojim Sećanjima, opisujući Maklejna, ne bez razloga, upitao kako je jedan zapadni diplomata mogao nesmetano da putuje po centralnim delovima SSSR-a koji su u to vreme bili zabranjena zona.

Vrlo brzo potom, već 6. novembra 1943. godine Maklejn je napisao čuveni politički izveštaj koji je „delovao kao najveća bomba“ i na kome je Čerčil vlastoručno zabeležio „izvanredno zanimljivo“. Elizabet Barker – šef Balkanskog odeljenja Political Warfare Executive od 1942. do 1945. godine (sekcija SOE koja je vodila britansku propagandu) – kazala je da je ovaj Maklejnov izveštaj „dao snažan zamah pokretu koji je išao za odbacivanjem Mihailovića“. Maklejnov izveštaj „bomba“, tvrdi Heder Vilijams, jeste „verovatno najuticajniji dokument koji je sačinio ijedan britanski oficir u Jugoslaviji tokom rata“.

aklejn je u ovom svom izveštaju, pored ostalog, rekao da „partizani imaju svesrdnu pomoć od civilnog stanovništva“ da se „divljačke represije od neprijatelja ne uzimaju Š…Ć u obzir“, jer i „svi partizani dele iste opasnosti i svi su bezobzirni prema smrti“. U tom smislu Maklejn navodi i reči Lorensa od Arabije kada je pisao o pobuni Arapa: „Mi smo zadobili pokrajinu kad smo učili civile u njoj da umru za naš ideal slobode“. Tvrdio je da je partizanska politika „konstruktivna pre nego destruktivna“ i da je „van diskusije da može biti povratka na stari poredak“. O Draži kaže da se „možda može odricati da je on lično učestvovao u kolaboraciji sa Osovinom, ali on ne može poricati otvorenu i aktivnu kolaboraciju mnogih njegovih glavnih komandanata za koje postoji neoboriva dokumentacija“, dodajući da „ako se Draža odrekne samo najnotornijih kolaboratera među svojim komandantima, to bi značilo da on ostaje bez ikakvih snaga kojima bi raspolagao“. U završnom delu Maklejn je nedvosmislen i kaže da se partizani „bore protiv Nemaca, dok četnici ili potpomažu Nemce ili ništa ne rade“. Plašeći se da zbog podrške Mihailoviću partizane ne otera, jer bi mogli da „zaključe da je SSSR njihov jedini prijatelj“, Maklejn objašnjava: „Ako bismo mi odbacili Mihailovića i u isto vreme znatno povećali našu materijalnu pomoć partizanima, time bismo ne samo podržali jugoslovenski doprinos savezničkom ratnom naporu, već bi takođe trebalo da postavimo anglo-jugoslovenske odnose na postojanijoj osnovi, što bi mnogo doprinelo konsolidovanju našeg položaja na Balkanu posle rata“. Pod ovim okolnostima, kaže Maklejn, „moje preporuke su sledeće: 1. da prestane pomoć Mihailoviću; 2. da se naša pomoć partizanima znatno pojača“.

Forin ofis je po objavljivanju Maklejnovog izveštaja tražio od Ministarstva rata da brigadni general Čarls Daglas Armstrong, koji je bio u Dražinom štabu – sa takođe stanovitim ruskim iskustvom jer se 1919. godine borio protiv boljševika u severnoj Rusiji, kada je i odlikovan Vojnim krstom za hrabrost – odgovori na neka pitanja koja su proizilazila iz Maklejnovog izveštaja.

Armstrong je u izveštaju od 14. novembra 1943. godine, pored ostalog, naveo da „Mihailović misli jedino kako da savlada partizane i da spreči njihov ulazak u Srbiju“.

Dan kasnije, 15. novembra 1943. godine, general Armstrong je Draži uputio oštar protest u kome, pored ostalog, kaže: „Otkako sam dodeljen Vašem štabu nikad nisam od Vas dobio nijedan dragovoljan predlog ili plan za izvršavanje vojnih operacija ka istoku, to jest u Srbiji. Stalno ste zauzeti problemima partizana, muslimana i ustaša Š…Ć Izgleda da ste se sasvim zadubili u ovu unutrašnju borbu na veliku štetu jugoslovenskog doprinosa ratnom naporu Ujedinjenih nacija“.

Daglas Hauard, načelnik Južnog odeljenja Forin ofisa, u svom komentaru Maklejnovog izveštaja od 17. novembra je rekao da se „uzdržava od ponovljene optužbe da su Mihailović i četnici u uskoj povezanosti s Nemcima“, istovremeno izražavajući sumnju da je u britanskom „dugoročnom interesu da pomažemo partizane da dobiju kontrolu nad celom Jugoslavijom“, jer Mihailović „čuva svoje snage kako bi spasao Srbiju od komunizma“ i „kao što nam kažu naši oficiri za vezu, on predstavlja osećanja najvećeg dela Srba“ te da bi bilo vrlo „pogrešno sa naše strane da nametnemo partizane Srbiji“.

Istog dana ser Orme Sardžet, stalni podsekretar Forin ofisa, piše u svom komentaru da predlozi Maklejna „o odbacivanju Mihailovića i forsiranju partizana vode u komunističku diktaturu“ i da najbolje što bi Britanija mogla da uradi „jeste solucija kompromisa kojom bi Jugoslavija bila podeljena na dve nezavisne države; jedna komunistička koja bi uključila Bosnu i Hrvatsku i druga sastavljena od ranije Srbije, koja bi bila Š…Ć monarhistička“, dodajući da „sila koja danas cepa Jugoslaviju jeste Mihailović, koji je velikosrbin, a koji je više zainteresovan da restaurira Srbiju za Srbe, nego Jugoslaviju za Jugoslovene“.

Dakle, Maklejn u septembru odlazi u Titov štab a već početkom oktobra piše izveštaj koji će ostaviti dubok utisak na Čerčila, koji će krajem decembra iste godine na Teheranskoj konferenciji (28. novembar – 1. decembar), izlažući britanske stavove, pored ostalog, reći „da partizanske snage drže na Balkanu ništa manje nego dvadeset i jednu nemačku diviziju“, da Tito „mnogo više doprinosi savezničkoj stvari od četnika pod Mihailovićem“ i da je nesumnjivo da bi bilo „vrlo korisno potpomognuti ga šaljući mu materijal i organizujući gerilske akcije“. Britanski premijer je ostavio zabeleženo da mu je i Staljin kazao da je „apsolutan pristalica davanja pomoći partizanima“.

Entoni Idn, ministar inostranih poslova u Čerčilovoj vladi, obavestio je na sednici ratnog kabineta 28. decembra 1943. godine kabinet da je primio telegram britanskog ambasadora pri jugoslovenskoj vladi u kome on iznosi stav „da bi trebalo odmah da prekinemo sa generalom Mihailovićem“ dodajući da je obavestio ambasadora da je „spreman da preporuči ovaj stav ratnom kabinetu ali da on mora da ima dokaze da general Mihailović sarađuje sa neprijateljem čak i ukoliko bi ti dokazi bili takve prirode da ne bi mogli da budu javno objavljeni“. Na sednici od 3. januara 1944. godine Idn je saopštio kabinetu da „dokaze po ovom pitanju priprema SOE“.

Sedam dana kasnije Idn, u memorandumu od 10. januara 1944. godine, piše: „Raskid sa Mihailovićem će sigurno privući veliku pažnju i postoji opasnost da će on biti predstavljen kao da smo ga mi žrtvovali kako bismo udovoljili sovjetskoj vladi“.

Dve godine kasnije nema nikakvih dilema kod Britanaca kada je reč o Draži Mihailoviću – dete sunca postalo je nakaza iz snova.

U izveštaju poslatom Forin ofisu 15. marta 1946. godine, dva dana nakon hapšenja generala Draže Mihailovića, engleski ambasador u Beogradu Ralf Stivenson je, pored ostalog, napisao da je Mihailović bio „legendarno čudovište koje simbolizuje reakciju, tiraniju i srpski partikularizam“.

Suđenje načelniku Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini započelo je 10. juna i trajalo je do 15. jula 1946. godine.

Sutradan po početku suđenja Ficroj Maklejn je objavio vrlo opširan tekst u Tajmsu (Brigadier F. H. R. Maclean, M. P, Tito and Mihailovitch – Reasons for British policy in Yugoslavia – Resistance to Germans the Test, The Times, London, 11. 06. 1946, str. 5), koji pregnantno prezentuje britanske razloge i politiku napuštanja Mihailovića i okretanja ka Titu, bez obzira što su od početka pouzdano znali da je Tito komunista.

aklejn u tekstu napominje da se uzdržavao od javnog učestvovanja u ovakvim raspravama zbog njegove „nepovezanosti sa čitavom ovom fazom britanske politike“, ali da je sada „došlo vreme da podnese izveštaj o okolnostima koje su pratile promene britanske politike“.

U tom svom „izveštaju“ za Tajms Maklejn kaže da su se sve do njegovog dolaska u Titov štab 1943. godine „priče o jugoslovenskom otporu koje su dolazile u spoljni svet, skoro isključivo odnosile na generala Mihailovića i njegove četnike. To nije bilo iznenađujuće, pošto je jugoslovenska propagandna mašina u ovoj zemlji bila u rukama jugoslovenske kraljevske vlade, čije je oduševljenje Mihailovićem bilo jedino jednako njihovom neprijateljstvu prema Titu. Do kraja 1943. godine Bi-Bi-Si praktično nijednom nije spomenuo ni Tita ni partizane. I pored ove zavere ćutanja, glasine o partizanskim junačkim delima doprle su u ovu zemlju i istovremeno su počele da se rađaju sumnje u istinitost legendarnih poduhvata Mihailovića“.

Napominjući da je njegov zadatak bio da utvrdi veličinu i delotvornost partizanskog pokreta i da da preporuke za njegovo intenziviranje, Maklejn tvrdi da „britansku vladu nije zanimalo da uspostavlja granice širenja komunističkog uticaja u istočnoj Evropi“ i da je njegov posao bio da otkrije „ko nanosi najviše štete Nemcima“ i da je „politika bila od sporednog značaja“.