Site name
 

LIČNI STAV

Tragedija i nepoverenje

Sve što se dogodilo 13. marta kasno uveče predstavlja tragediju koju bi, da su uslovi ovde iole redovni, imalo smisla isključivo oćutati i oplakati. Pad helikoptera koji je dolazio iz humane akcije spašavanja, gubitak sedam života i tuga sedam porodica, zaslužuju samo saučešće i muk ... Eventualno pomoć, ko je u prilici da je pruži. I ništa više. Sve što se dogodilo u petak kasno uveče predstavlja tragediju kakve se, nažalost, dešavaju... I na mestima bogatijim i bezbrižnijim od ovog.

Piše: Miodrag Majić

22. mart 2015. 21:18

Ipak, domaća javnost i ovoga puta pulsira drugačijim ritmom. Društvene mreže bruje. Umesto tišine i žalosti, dominiraju kritika i nepoverenje. Izražava se sumnja i poziva na odgovornost. Nekoliko verzija uzroka ove nesreće već je predstavljeno na najčitanijim portalima. Vojni i vazduhoplovni eksperti izražavaju skepsu...

Da li smo zaista toliko bezosećajni i željni makar i najsurovijeg senzacionalizma, da nam pametovanja nije dosta čak ni kada je reč o nedokučivim vazduhoplovnim havarijama ili je ipak po sredi nešto drugo? Nešto mnogo opasnije?

Bojim se da jeste. Reakcija građana i ovoga puta, kao i u mnogo navrata do sada, samo je logična posledica brižljivo građenog nepoverenja u institucije. Veoma opasne vrste nepoverenja, uz čije prisustvo, naročito kada je izraženo u ovakvim razmerama, nijedna država ne može normalno da funkcioniše. I zato, čak ni u ovakvim tragedijama, ne bi trebalo apriori osuditi laike posađene ispred kućnih računara, od kojih mnogi nemaju bilo kakvo iskustvo, čak ni kada je reč o "naletima" u ekonomskoj klasi. Ne bi se trebalo olako zadovoljiti zavodljivim tvrdnjama da su to samo "politikanti", hejteri, botovi i slično...

Skeptične, nepoverljive i teorijama zavera sklone građane moguće je razumeti jednostavno zato što su nebrojeno puta do sada u sličnim situacijama bili svedoci neistinitih ili makar nepotpunih saopštenja državnih organa i njima naklonjenih medija. Zato što dobro pamte raznorazne pokušaje zabašurivanja i pružanja nesuvislih, neubedljivih odgovora... Što su im u živom sećanju nerešeni predmeti, tužioci do kojih nikako da "dopre glas", konferencije za štampu na kojima "pitanja nisu dozvoljena", nepotizmi, zločini sa još uvek nepoznatim izvršiocima, zastarevanja predmeta... Što su svedoci neuspelih pokušaja zaštitnika građana da dopre do podataka od značaja za javnost... i slično. Zbog toga što odavno ne veruju da su najbolji ministri oni kojima je vođenje resora prvi ozbiljniji posao. Zbog toga, što, najkraće rečeno, nedovoljno veruju državi i njenoj spremnosti da stvari istera na čistac, bez obzira na to ko bi ovakvim "isterivanjem" mogao biti isteran. Zbog toga što osećaju ili znaju da su nebrojeno puta, od različitih vlasti, u sličnim situacijama prevareni.

A to je izuzetno opasno. Još od Rusoa, zapadne demokratije kojima stremimo, državu u značajnoj meri shvataju kao tvorevinu nastalu na osnovu specifičnog društvenog ugovora. Ugovora kojim građani prenose izvorni suverenitet na državu i obavezuju joj se na vernost u zamenu za zaštitu njihovih prirodnih prava. Odriču se dela svoje slobode da bi njima upravljali sposobniji, marljiviji i pošteniji. Bolji od njih. Oni kojima veruju. Čitav koncept postoji dok postoji elementarno poverenje. Ako se ono naruši u toj meri da temelji društvenog ugovora bivaju uzdrmani, jasno je šta od koncepta može preostati. Jedino ranije - totalitarno, boljševičko shvatanje države kao aparata koji ima monopol na prinudu. I kome bilo kakvo poverenje građana i nije neophodno.

Poginule nevoljnike više nije moguće vratiti. Još jedna tragedija nad ovim prostorima odnela je živote od kojih verovatno nijedan nije proveden u raskoši. Bogatstvom svakako ne raspolaže ni država kojoj su služili. U aktualnim uslovima ona nema ni dovoljno novca, savremenih letilica, modernih bolnica, osposobljenih aerodroma, pa ni previše iskusnih i dobro obučenih pilota, da bi se "aneksom društvenog ugovora" mogla obavezati da se ovako nešto na ovim prostorima više neće događati. I građani joj na ovoj nemogućnosti obavezivanja, koliko god nezadovoljni bili, ne bi ni smeli zameriti.

Međutim, postoji nešto što bi i ovakva, siromašna i problemima bremenita država morala da ponudi u okviru budućih "ugovornih obaveza". Pored nesebične pomoći porodicama nastradalih, jedino što bi odgovorna vlast u ovakvom slučaju mogla da učini je da, ne samo srodnicima već i sveopštoj, krajnje nepoverljivoj javnosti, ovoga puta ponudi istinu. Punu i brzu! Bez obzira na to da li i koliko ova bila neprijatna. Po bilo koga. Istinu koja bi bila rezultat zaista nepristrasne i sveobuhvatne istrage (uz učešće istinski nezavisnih stručnjaka) o tome zašto se helikopter sa, kako je navedeno, najiskusnijom posadom koju u ovom trenutku imamo, u mirnodopskim uslovima, srušio nadomak najvećeg i najsavremenijeg aerodroma koji imamo.

Sve manje od toga bio bi još jedan greh prema žrtvama i još jedno produbljavanje već zjapeće rane nepoverenja.

Autor je sudija Apelacionog suda u Beogradu

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.