Četvrta Vojvođanska konvencija je Akcionoj grupi Skupštine Srbije podnela svoje predloge za izmenu Ustava Srbije. Poznato je da su članice Konvencije smatrale da je važeći Ustav „kao koštuničinsko-tadićevsko-nikolićevska (pardon – i dačićevska) „mitrovdanska replika“ neoprostivo centralističkog i antivojvođanskog miloševićevskog ustava, jedan od postojanih i primarnih generatora sveopšte i duboke krize u kojoj se već godinama nalazi Srbija kao društvo svekolikih poraza i kao nedovršena država“.
Šta sadrže ti predlozi, razgovaramo sa Živanom Berisavljevićem, predsednikom IV Vojvođanske konvencije i članom Saveta Vojvođanskog kluba.
Da li ste ostali na stanovištu da je neophodna federalizacija Srbije ili ste ublažili svoje stavove?
– Nakon konsultacija sa časnicima koordinacionih tela Četvrte Vojvođanske konvencije, pravovremeno sam, u svojstvu predsednika Političkog veća Konvencije, dostavio Akcionom odboru dva dokumenta koja je naša poslednja konvencija pre tri godine usvojila aklamacijom: svečanu Izjavu „Nova vojvođanska ustavna inicijativa“ i bazičnu „Deklaraciju o osnovama demokratskog ujedinjenja Vojvodine i Srbije u Saveznu Republiku Srbiju“. Podsetiću vas da je i IV Vojvođanska konvencija, koju kao i prethodne tri tvore nekoliko političkih parlamentarnih i vanparlamentarnih stranaka, desetak NVO i preko dve stotine uglednih predstavnika svih naroda i regija Vojvodine, kao i uglednici sa područja nauke, kulture, obrazovanja, privrede, sporta, medija i drugih, u javnosti Srbije dočekana na nož i skoro unisono satanizovana od tradicionalno unitarističkih i velikodržavno-centralističkih srbijanskih političkih elita, kao i onih vojvođanskih političkih partija koje decenijama nadmoćno dominiraju na našoj političkoj sceni. Apodiktički i paušalno osuđujući već samo okupljanje konvencije, do sada nijedna parlamentarna politička stranka ili merodavna državna institucija nije razmotrila ta dokumenta, niti se ikada ozbiljno zapitala šta to i zašto zapravo snage izvorno vojvođanske orijentacije već decenijama uporno i dosledno predlažu i traže.
Upravo stoga nas obavezuje poziv aktuelnog saziva Skupštine Srbije da prezentiramo svoju platformu njenom Akcionom odboru za političke i ustavne reforme. Neovisno od silne skepse koja u Vojvodini i javnosti koju mi predstavljamo izaziva sama ta naprasna „reformatorska“ inicijativa naprednjaka. Bez obzira i na još veću nevericu u iskrenost namera nazadnjačke koalicije koja danas upravlja Srbijom da zaista sprovede, našem društvu već decenijama nasušno potrebne, korenite ustavne i temeljite društvene reforme. Potrebne zato što mi smatramo da je važeći Ustav, kao koštuničinsko-tadićevsko-nikolićevska (pardon – i dačićevska) „mitrovdanska replika“ neoprostivo centralističkog i antivojvođanskog miloševićevskog ustava, jedan od postojanih i primarnih generatora sveopšte i duboke krize u kojoj se već godinama nalazi Srbija kao društvo svekolikih poraza i kao nedovršena država.
Što se drugog dela vašeg pitanja tiče, odnosno – zahteva za federalizaciju države Srbije, Političko veće IV Vojvođanske konvencije, kao koordinaciono telo, nema mandat da menja sadržinu dokumenata Konvencije, nego isključivo da radi na oživotvorenju njihovih suštinskih stavova. Pri tome, i zbog intonacije tog dela vašeg pitanja, moram veoma snažno da naglasim da suštinski zahtev platforme Konvencije nije federalizacija Srbije – kako to Konvenciji zlurado pripisuju njeni unitarističko-centralistički protivnici. Tako to, nažalost, posebno u novije vreme, uprošćeno tumače i neki njeni „radikalni branioci“. Duboko demokratska suština osnovnih zalaganja Konvencije pre svega jeste postizanje istorijskog dogovora o trajnim osnovama ustavnog ustrojstva one države u koju se – posle raspada druge Jugoslavije, državnog osamostaljivanja Crne Gore i samovlasnog otcepljenja Kosova – voljom svojih građana ujedinjuju Republika Srbija sa svojim istorijskim pravom na međunarodno priznatu državnost i Autonomna Pokrajina Vojvodina sa svojim neporecivim pravom na politički subjektivitet, na punu ustavnu autonomiju i ravnopravno učešće u funkcionisanju zajedničke i složene Republike Srbije kao moderne sekularne evropske države.
Stvar je, dakle, toga istorijskog dogovora, da imajući u vidu naša zalaganja u pomenutim dokumentima, utvrdi koji su to najprikladniji ustavnopravni oblici u kojima geopolitička Srbija, odnosno mnogodecenijska Autonomna Pokrajina Vojvodina, kao dva samosvojna i vrlo različita ustavnopravna entiteta treba da uđu, da skladno trajno žive i optimalno se razvijaju kao na osobeni način ravnopravni delovi složene zajedničke države.
Vojvođanska politička scena je već dugo vremena opterećena pitanjem održavanja prevremenih izbora za Skupštinu Vojvodine. Ima dosta nagađanja o mogućim izbornim i postizbornim koalicijama. Kako vidite Vojvodinu uoči ovih izbora? A kako nakon njih?
– Prvo, nije vojvođanska scena po sebi, kako kažete, „opterećena pitanjem održavanja prevremenih izbora“, nego joj prevremene izbore antiustavno koliko i uporno i politički bezobzirno, ne prezajući ni od oprobanih metoda miloševićevske populističke „jogurt-revolucije“, pokušava od 2012. godine da nametne vladajuća politička koalicija na čelu sa nezajažljivo vlastohlepnim naprednjacima. Ti su pritisci u funkciji one dobro razrađene i na delu svakodnevno favorizovane naprednjačke politike novog nasrtaja na evropsko biće i osobeni civilizacijski regionalni identitet Vojvodine sa ciljem konačnog zatiranja njenog političkog subjektiviteta. U ime te politike je već prve godine naprednjačke vlasti, opakom zloupotrebom Ustavnog suda, Skupština Vojvodine naterana da nametnutim novim „vučićevsko-dačićevskim“ Statutom APV, prividno sama sebi, oduzme i ono malo fasadne autonomije, koje joj je omogućavao inače izrazito antivojvođanski aktuelni ustav. U funkciji te strategije je i brutalna politika prisilnog instaliranja naprednjačke vlasti nad nizom vojvođanskih gradova i opština, rasprodaja vojvođanske zemlje i najnovije otimačine ono malo preostalih vojvođanskih ekonomskih resursa, nasrtaj na Vojvođansku akademiju nauka i njeno srozavanje na status pukog udruženja građana i drugo.
Zapravo, treba snažno istaći da se nazadnjačka radikalska politička duša srpskih naprednjaka, uprkos svih njihovih „jevropejskih“ premundrivanja, perfidnih (kvazi)metamorfoza i jevropolikih maski, i prividnih ili stvarnih a iznuđenih „kopernikanskih obrta“, najpotpunije ispoljava pre svega na njihovom praktičnom i programskom odnosu prema autonomiji Vojvodine i vojvođanskom pitanju. Stoga se snage okupljene oko Konvencije – iako ona nije izborna nego strateška politička koalicija – energično suprotstavljaju bilo kakvim prevremenim izborima u Vojvodini, uprkos teškim zamerkama strankama koje već dugo tvore većinu u sadašnjoj Skupštini APV. Pre svega zbog njihove neoprostive decenijske prilagodljivosti nalozima antivojvođanske centralne i turbocentralističke vlasti, zbog neoprostivog oportunizma i nejedinstva kad je reč o delotvornijoj borbi za dostojanstveniji ustavni položaj Vojvodine, kao i zbog dugogodišnje sitnostrančarske trgovine dugoročnim interesima građana i naroda Vojvodine.
Drugo, kako će se pojedine političke stranke vojvođanske provenijencije organizovati u pripremi za relativno skore regularne pokrajinske izbore i s kim će se i kako izborno povezivati, one će same odlučivati. A od biračkog tela Vojvodine čiju volju izražava Konvencija biće podržane u onoj meri u kojoj svojim izbornim programima i svojim praktičnim zalaganjima i potezima budu bliži opredeljenjima sadržanim u dokumentima Konvencije. Upadljivo brzo narastanje broja odbora Vojvođanske partije, koja je stavove Konvencije doslovce prihvatila kao vlastiti politički program i jačanje javne podrške stavovima i inicijativama Vojvođanskog kluba, u čija su dokumenta unesena osnovna zalaganja IV Vojvođanske konvencije, ohrabruju naša uverenja da će i sve druge partije koje deluju u Vojvodini morati da imaju na umu naše ciljeve kad budu formulisale svoje izborne programe za Vojvodinu. Uostalom, to na svoj način potvrđuju i snažna aktuelna previranja i potencijalni raskoli u nekim od tih partija, koja se u velikoj meri tiču odnosa njihovih čelnika prema vojvođanskom pitanju.
Četvrta Vojvođanska konvencija nije politička stranka, ali, zajedno sa Vojvođanskim klubom, predstavlja nezaobilazan politički faktor u Vojvodini. Vojvođanski klub i Vojvođanska partija su u nekoliko navrata govorili o potrebi internacionalizacije takozvanog „vojvođanskog pitanja“. Kakav je vaš stav o tome?
– Četvrta Vojvođanska konvencija usvojila je dokumenta koji razgovetnije i argumentovanije od bilo kog političkog subjekta u Pokrajini daju celovite, strateški promišljene, dugoročno relevantne i principijelno utemeljene odgovore na sudbinsko pitanje za sve siromašnije građane Vojvodine: kakva, odnosno, kako ustavno ustrojena Vojvodina i u kakvoj, odnosno – kako ustavno ustrojenoj državi Srbiji treba da budu, da bi ta država mogla da na trajnim osnovama i bez permanentnih, skoro stogodišnjih frikcija, brutalnih političkih sukobljavanja i opasnih napetosti, uspešno opstojava i da se ona u celini, kao i svaki njen entitet optimalno razvijaju. Uz nesumnjivi politički kredibilitet i moralni dignitet političkih organizacija i istaknutih pojedinaca koji su te odgovore osmislili i za njih se dosledno i nepotkupljivo borbeno javno zalažu, jasnoća te platforme je ono što Konvenciju čini nezaobilaznim strateškim političkim činiocem u sve više egzistencijalno ugroženoj i politički smišljeno fragmentizovanoj Vojvodini.
Konvencija je zapravo vojvođanski zametak onog ustavotvornog društvenog pokreta, kakav treba što pre, kao ključni subjekt istinski demokratskih i korenitih ustavnih reformi, stvarati i jačati na teritoriji cele Republike Srbije. Pokreta čiji će cilj biti da mobiliše politički već dugo nekonsolidovano srpsko društvo i građanina-pojedinca, sada srozanog na pokornog podanika korumpirane vlasti, da oni utemelje ustavne osnove države koja treba njima da služi, a ne oni njoj. Rečju, nacionalna elita i vladajuća politička klasa u Srbiji moraju napraviti istinski, a ne fingirani kopernikanski obrt ako žele da konsoliduju srpsko društvo kao moderno demokratsko društvo, a državu Srbiju kao prosperitetnu i istinski demokratsku modernu evropsku državu.
Kad je o ustavnom statusu Vojvodine reč, ta elita i ta klasa moraju konačno razumeti da onaj najautentičniji deo evropskog bića Vojvodine, koji se iskazao na IV Vojvođanskoj konvenciji, želi da Vojvodina trajno bude u državi Srbiji, ali odbija da i dalje ostane pod državom Srbijom, kao njen postjogurtaški ratni plen, njena politički obezličena severna pokrajina i njena ekonomski sve devastiranija kolonija. Mi, dakle, najiskrenije želimo, ako namere sadašnjih pokretača demokratskih društvenih i ustavnih reformi nisu demagoški fingirane i sitničavo kalkulantske, da najzad i vojvođansko pitanje, kao najkrupnije nerešeno ustavno i demokratsko unutrašnje pitanje države Srbije, razrešimo istorijskim demokratskim dogovorom kakav predlažemo. Dakle, bez njegove internacionalizacije, kao eminentno unutrašnje pitanje.
Ako se, pak, takav pristup, i takav dogovor u Srbiji ne prihvata, Vojvodina je osuđena na dugoročnu i upornu borbu za svoje trajne interese svim sredstvima političke demokratske borbe, što, naravno, podrazumeva i njenu optimalnu internacionalizaciju, što neminovno podrazumeva i nove svevojvođanske ustavotvorne sabore i akcije građanske neposlušnosti do poziva na bojkot ustavnog referenduma ukoliko nosioci ustavnih i političkih reformi pokušaju da ustavne promene svedu na kozmetičke intervencije u postojeći ustav u funkciji jačanja njegovog centralističkog karaktera i svoje partiokratske vlasti nad društvom.
Šta mislite o današnjoj levici u svetu, posebno u Srbiji?
– Priča o levici u Evropi i svetu zahtevala bi poseban razgovor. Što se srpskog društva tiče, još sam sredinom devedesetih, ako ne i ranije, javno ukazivao na to da politička scena u Srbiji neodoljivo liči na tromu ptičurinu koja bi da poleti (i to do „nebesnih visina“), a ima samo jedno, enormno hiperrazvijeno desno krilo. Ne zaboravite na paradoksalnu istinu da su upravo u Srbiji ne samo antisocijalističku, nego i duboko nazadnjačku antimodernizacijsku kontrarevoluciju izvele snage koje je iznedrila nekadašnja partija revolucionarne komunističke levice. Nažalost, i predvodila, naravno, u fazi kad je postala nacionalistički totalno degenerisana: obistinilo se ono na šta me je još u vreme Titove bolesti upozoravao dalekovidi Bil Dikin – crveni su četnici u Srbiji doveli na vlast regenerisane, ali i izvorne četnikolike snage. Sve, dakle, dok čovek i radnik – Srbin ne počne ponovo da građanuje kao čovek i radnik, i ne artikuliše politički i organizaciono svoj otpor manipulacijama njime od strane svoje razgoropađene i dominante nacionske političke i intelektualne elite, Srbija će ostati plemensko i nazadnjačko društvo na slepom koloseku modernernizacijskih procesa i parohijalnoj periferiji Evrope.
Slutim da istinski delotvornu levicu u takvoj Srbiji može da rodi samo proces pobune protiv takvog stanja stvari… A lično nisam u stanju da procenim koliko smo svetlosnih godina daleko od momentuma u kome će to početi da se događa.
Istorijsko prokletstvo
Pošto ste nekoliko godina bili pomoćnik saveznog sekretara za inostrane poslove nekadašnje SFRJ, a potom više od četiri godine i poslednji Titov ambasador u Velikoj Britaniji, kako ocenjujete pismo predsednika Nikolića kraljici Elizabeti Drugoj?
– Najradije bih, poput lucidnog Marka Ristića, kad su ga ranih šezdesetih pitali šta misli o jednoj antologiji novijeg srpskog pesništva, odgovorio nizom od bar stotinak negativnih kvalifikativa, ne obrazlažući ih, jer sam siguran da je za nešto toliko pogrešno svaki parcijalni negativni sud primeren i sam po sebi uverljiv. Počeo bih, verovatno, taj niz sa „neoprostivo ignorantsko“, ili „samoubilački štetočinsko“, ili „neispravljivo kontraproduktivno“, a završio bih ga, možda, sa „prostački sramotno“ ili „barbarogenijski agresivno“, ili… Ali ne zaslužuje mog napora taj skandalozni zvaničnik i njegovo, blago rečeno, skandalozno pismo britanskoj kraljici. Na vaše pitanje odgovoriću svojim pitanjem: koje je to istorijsko prokletstvo osudilo zemlju i narod kome pripadam da ga i takvi jarani mogu „predvoditi“, pa čak i međunarodno“predstavljati“? Može li, i do koje mere, naš javno ispoljeni lični i kolektivni stid zbog njihovih nepočini, koje već par decenija skoro svakodnevno čine „u naše ime“, bar malo da nas odbrani od osećaja istorijski teško ispravljive sramote što je to u nas tako?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
