"Ono kad norma zapne"

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Dok je jedna grupa govornika žustro branila „ispravnost“samo prve rečenice, druga je tvrdila kako oni pak mogu da kažu samo ovo drugo i nikako drugačije. Kako je svaka grupa čvrsto stajala na svojim pozicijama a razrešenju se nije dao naslutiti ishod, neki duhovitiji fejsbukovci, u duhu tradicije Nadrealista, dosetili su se da objave propast našeg jezika i njegovu podelu na dve varijante, istavski i istivski (komentar Bobana Arsenijevića).

Zanimljivo je da se u ovim nadmetanjima mogao čuti i stav naše norme, oličen u fejsbuk komentaru Rade Stijović, jedne od uzdanica kampanje Negujmo/Sačuvajmo srpski jezik, koja navodi: „Ako se ovde traži norma, ona je potpuno jasna – isti otac i tu nema šta da se raspravlja. Ako se traži živi govor i želi utvrditi današnje stanje (da li se nešto bitno promenilo), onda je potrebno šire i detaljnije ispitivanje, ozbiljno dokumentovan i obrazložen predlog za promenu norme.“

U čemu je zapravo problem? Pridev isti, koji u obe rečenice stoji uz imenicu Marko, u jednom slučaju se slaže s imenicom Marija (subjektom) i nosi oblik ženskog roda, dok se u drugom slaže s imenicom Marko, te ima oblik muškog roda. Međutim, u oba primera se po svom značenju pridev isti odnosi na Mariju (jer Marija je ista, a ne Marko).

Kako bi neko ko se ozbiljno bavi jezikom pristupio ovom problemu? Prvo, priznao bi postojanje oba primera u govornoj zajednici i nijedan ne bi proglašavao (ne)ispravnim. Ono što svaki lingvista zna jeste da su varijacije (razlike) u svakom jeziku jedna od njegovih primarnih odlika i glavni pokazatelj promena, te su za jezikoslovce neprocenjiv izvor informacija o jeziku.

Nakon uvažavanja jezičke realnosti ozbiljan istraživač bi pokušao da varijaciju razume i ponudi objašnjenje. On može pritom da formuliše nekoliko hipoteza. Na primer, ove razlike mogu biti teritorijalne. Govornici koji dolaze iz određenih oblasti imaju jedan oblik, dok drugi imaju samo drugi, pri čemu neki govornici raspolažu sa oba, verovatno usled toga što su bili izloženi svakom od njih pa im nijedan ne zvuči strano (možda su im roditelji iz različitih krajeva; možda su se selili; možda su imali intenzivne kontakte sa govornicima koji imaju drugačiji oblik, recimo preko partnera, prijatelja, muzike, filmova, itd.). Zanimljivo je da se već sad može naslutiti da govornici varijanti koje su u osnovi standardnog jezika (istočnohercegovačkog i šumadijsko-vojvođanskog) uglavnom prihvataju samo oblik koji norma (ili bar Rada Stijović) diskvalifikuje kao nestandardan, što nam po ko zna koji put pokazuje koliko je naša norma prepuštena sudovima samoproklamovanih autoriteta.

Druga hipoteza može da razlike među govornicima tumači kao posledicu jezičke promene koja se trenutno odvija. Uobičajeno je da se raspon, odnosno skup razlika među govornicima u datom trenutku uzima kao osnovni pokazatelj toka jezičkih promena. Prema ovom scenariju primer Marija je ista Marko mogao bi se uzeti kao stariji, osnovni oblik, dok bi se Marija je isti Marko uzela kao inovativan, mlađi oblik. U trenutku kada se promena odvija uobičajeno je da oba oblika žive svoj život u govornoj zajednici. Međutim, da bi se promena okončala, obično nije potrebno ni više generacija niti stotine godina. Ona će biti završena u okviru jedne do dve generacije govornika. Za potvrdu ispravnosti ove hipoteze morali bismo se poslužiti i starijim tekstovima ili pak ispitati govor starijih pripadnika zajednice. Oni bi morali biti odabrani iz svih oblasti u kojima se govori naš jezik kako bismo isključili mogućnost da su razlike uslovljene teritorijalnim raslojavanjem.

Koji scenario imamo pred sobom videćemo nakon ozbiljnijih istraživanja. No u svakom od mogućih scenarija norma bi se morala odrediti prema postojanju dva oblika tako što će ih oba prihvatiti – kako ne bi bila osnov za diskriminaciju jedne grupe govornika. Odbacivanje jednog od oblika imalo bi smisla samo ukoliko postoje ozbiljni razlozi i objašnjenje koje je argumentovano i jasno. Obrazloženje kojim se jedan od oblika ne prihvata nikako ne bi smelo da bude izvor novih nedoumica i nesporazuma među govornicima.

I na kraju, kad je naša norma u pitanju, preostaje nam samo jedan scenario i to prilično otužan. Ona je slepa, stara, nemoćna, polugluva i gotovo bez ikakvog interesovanja za jezičku stvarnost. A ovo što nam radi kroz razne kampanje je samo samrtnički ropac.