Ajde, bre, komšija – da te svaki Turčin razume

– Irrraaan! – uzviknuo je radosno upirući prstom u majicu.

Tek tad skapirate – on čovek, verovatno, nikad nije čuo za Iron Maiden, ali ga ono Iron neodoljivo podseća na Iran.

– No Iran. Iron Maiden – džaba što mu vi objašnjavate, kad je ubeđen da je pred njim bradati brat Iranac.

– Serbia, Sirbistan – vičete mu, a Turčin ko Turčin, što će reći, trgovac ko trgovac, „uvati“ pesnicom da se udara u predelu srcu, onim gestom kad Đoković poentira u prelomnom setu.

Onda vas šeretski potapše po stomaku.

– Balkon! – smeje se u pogledu čudnovatih muških izraslina nastalih preteranim konzumiranjem piva.

U hotelskoj sobi te večeri čeka vas pozivnica da sutradan zajedno sa domaćinima proslavite turski nacionalni praznik, Dan pobede. Svuda po hotelu osoblje kači turske zastave, crvene i bele balone, te slike rahmetli Mustafe Kemala Ataturka, čije prezime u prevodu znači „otac Turaka“. Ataturk je u bronzi ili mermeru ovekovečen na svakom ćošku, po sistemu „gde god nađeš zgodno mesto tu Ataturka posadi“. On je Tursku pre nekih 90 godina „otvorio prema Evropi“, a pouzdano se zna da zarad toga nije morao da uđe u koaliciju sa Dačićogluom & Vučićogluom. Samo je jednog dana, na ruševinama Otomanskog carstva, doneo zakon po kome se zabranjuje nošenje fesova, uveo latinicu i rimske brojeve, ženama dao pravo glasa i ravnopravnost s muškarcima, proglasio republiku, naredio svim Turcima da uzmu prezime, što je spaslo zemlju koja danas broji 70 miliona stanovnika i koja je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU potpisala još pre par decenija, ali će tamo ući posle Srbije, a možda ni tad. Kakvo olakšanje. U-taa-taaa!

Niko u Evropi, izgleda, nije lud da otvori granice za milione Turaka, koji su i bez toga gastarbajterska sila Starog kontinenta, što se lepo vidi pri glasanju za Pesmu Evrovizije, kada voditelj iz austrijskog, nemačkog, holandskog ili švajcarskog studija kaže: „Turkey, 12 points“. A Evropi, valjda, nije stalo da se iz svih 40 i kusur studija čuje istovetno bodovanje.

Turska je, naime, još 1964. potpisala dogovor s tadašnjom Evropskom ekonomskom zajednicom, prijavila se za članstvo 1987, a 1999. priznata je kao zemlja kandidat. Pregovori o članstvu s Turskom koji su započeli 2005. imaju mršav rezultat – zatvoreno je samo jedno od 13 otvorenih poglavlja pregovora, a od 20 preostalih, njih 17 su blokirale države EU.

Elem rastrčali se Turci tog dana da kite hotel za proslavu Dana pobede, a mala srpska kolonija sastavljena od četiri primerka autentičnih Srba, od toga dvoje maloletnih, u opravdanoj dilemi: „Šta ako odemo na tu proslavu, a na pola se ispostavi da je to prigoda povodom neke srpsko-turske makljaže, u kojoj su pobedili, naravno – Turci.“ Ali, uz pomoć starog dobrog Gugla otkrivamo povod: Dan pobede slavi veliku pobedu Turaka nad Grcima 1922, čime je otvoren put stvaranju moderne Turske. Proslave počinje na godišnjicu bitke kod Dumlupinara, poslednje bitke turskog rata za nezavisnost. Turci su tad potukli Grke do nogu jer su Grci bili neprikladno obučeni – kao oni Evzoni što danas stražare ispred Helenskog parlamenta, obučeni u tradicionalne kratke suknje, fustanele, sa 400 nabora koji simbolizuju 400 godina ropstva pod Turcima… Ta nošnja inspirisana je odorama kakve su nosili klefti, gorštaci koji su se u ratu borili protiv Turaka. Naročito zanimljiv detalj na uniformi su crvene cipele, zapravo vrsta drvenih klompi, sa pomponima. Ataturk je izgleda primetio da Grci u tim klompama nemaju šanse, te ih je pobedio.

– Uzo! – naručite te istorijske večeri grčki uzo, što Turci zapravo zovu „raki“, jer je u pitanju potpuno isto piće, a konobar vas prostreli očima. „Uuups“ – zaboravite da se Turci i Grci uopšte ne podnose, posebno kad Turci slave Dan pobede, te se uz kez ispravite: „Pardon. Raki, pliz!“

Za razliku od Grka, Srbin u Turskoj je svuda dobrodošao. Mi se pravimo da nam oni nisu ubili Lazara i ostale div-junake iz turskog zemana, a oni se prave da im mi nismo prerezali jednog sultana od učkura do grla bijela. Kakav Murat, tog lika se ovde više niko ne seća, međutim, kosovski boj bi garantovano dobili sa 2:0 da je Kežman na vreme, tokom zimskog prelaznog roka 1389. godine, prešao u Galatasaraj. „Kežman! Mateja Kežman!!! O, Sirbistan, Serbia, welcome! Razzzume, ajde, bre, komšo“ – reći će vam Turčin i par reči na srpskom, pardon, na turskom, pardon, na srpskom – nikako ne možemo da se dogovorimo da li smo ajde, bre i komšija mi uzeli od njih ili oni od nas. Zbog asocijacija na obostrane veštine u rukovanju ladnim oružjem iz prve polovine 16. veka, dogovorismo se na kraju da je „bre“ latinska reč – i mirna Bosna. A Kežman, to je turska reč. Na račun Kežmana, koji odavno ne igra fudbal, ali ga Turci pamte po nastupima u Galatasaraju, možete kupiti majicu upola cene, uz obavezno cenkanje. To je ovde nacionalni sport, cenkaju se i u aerodromskom fri-šopu.

Turci su majstori za pravljenje brendiranih stvari koje neviđeno sliče originalu. Na radnjici polo majica „trčeća“ svetlosna reklama obaveštava vas da se unutra prodaju brendirane stvari tipa „original copy“. Dakle, majica „Tomi Hilfiger“ koja je prekopirana do dugmića košta 10 evra. „This is kvalitet“ – reći će Turčin koji će najpre tražiti 20. Takođe,“starke“ se prodaju za početnih 20 evra, i na njima ne primećujete neku veliku razliku od originalnih, osim što je font kojim je napisano „converse“ nepoznati kreator malo omašio. Dečije patike „najk“, kakve se u beogradskim buticima mogu naći za 45 evra, tamo možete dobiti za 15. Shvatite da je i to jedan problem neulaska Turaka u EU – kako bi štancovali „najke“ i „starke“, original fudbalske dresove i ostale stvari za koje u EU moraš da imaš licencu.

Najbolje se cenkaju Rusi i Srbi, pričao nam je ljubazni vlasnik radnje koji je u „našu čast“ iz kaveza izvadio dresiranog papagaja. Skandinavci i Nemci uglavnom ne umeju da spuštaju cenu. Te nije ni čudo što će im uvaliti tašnu, koja ne košta više od 10 evra, za 150 evra, pod izgovorom: „This is armani!“

Neverovatno – rekao nam je prijateljski – samo Srbi i Rusi odmah provale da nije „armani“.

Portret za Ginisa

Tih dana 6.000 ljudi okupilo se ispred Ataturkovog mauzoleja u Ankari kako bi napravili portret svog heroja i ušli u Ginisovu knjigu rekorda. Odeveni u crno i praveći šakama srce u vazduhu, oni su napravili portret i Ataturkov potpis u želji da obore svetski rekord dok je helikopter sa zvaničnicima Ginisove knjige rekorda preletao. Očekivali su da će Ginisova knjiga rekorda označiti ovo kao najveći portret na svetu ikada napravljen.