Akademici nisu odgovorni za ratne zločine

Koliko je sadržaj Platforme Albanske akademije nauka određen Memorandumom SANU, s obzirom na to da je nastao 12 godina posle, ali, pre svega, zbog agresivnog odnosa Srbije prema Kosovu tokom devedesetih.

– Tekst Platforme AAN nije direktno određen Memorandumom SANU, iako je tekst tog dokumenta već bio poznat albanskoj javnosti i, kako mi se čini, autorima Platforme. Platforma zapravo kritikuje ideje koje su bile i još uvek su važne za srpsku historiografiju, posebno kada je reč o Kosovu, i u tom smislu ta dva dokumenta vode međusobno neku vrstu dijaloga. Tako, autori Platforme odbacuju ono što čini središte srbijanske historiografije na Kosovu, naime, da su Albanci pojavili na Kosovu tek nakon Velike migracije 1689. godine. Umesto toga, oni tvrde da su Albanci bili autohtona populacija u toj oblasti puno pre uspona države Nemanjića. Očigledno, ove jednostrane istorijske verzije bile su funkcija aktuelnog konteksta, u kojoj su oba dokumenta predstavljena. A taj kontekst je bio percepcija da se srpska i albanska nacija, svaka za sebe, suočavaju sa smrtonosnim pretnjama. U oba slučaja javnosti je servirana slika o „genocidu“ koju je jedna strana učinila drugoj. Ovde bih da naglasim reč „percepcija“. Rekao bih da je situacija u kojoj su se nalazili Srbi sredinom osamdesetih bila mnogo bolja nego situacija u kojoj su se nalazili Albanci 1998, a posebno 1999, ali ne želim da upadnem u zamku pitanja „ko je najviše patio“. Obe strane su trpele, ali poenta je da Memorandum i Platforma ne uspevaju da vide sliku sa tačke gledišta „druge strane“, jer oni projektuju „drugo“ kao neprijatelja.

U vašem radu su oba dokumenta postavljena na istu ravan, kao da u tom sukobu nema žrtve i onog koji je drugog učinio žrtvom. U kakvom odnosu stoje kobne posledice koje su proistekle iz Memoranduma SANU sa posledicama Platforme AAN?

– Cilj moje analize nije bio da okrivim autore Memoranduma i Platforme kao odgovorne za ratne zločine koji su se dogodili na Kosovu. To bi bilo pogrešno, takođe zbog toga što mi ne znamo previše o ratnim zločinima. Zapravo, ovaj dokument je deo šireg projekta koji realizujem korak po korak, u kojem upoređujem srpski i albanski nacionalizam, između ostalog i rad stručnjaka. Pripadnici inteligencije, posebno kada su sigurni u svoju poziciju i ulogu kao elite, teže tome da predstavljaju sebe kao predstavnike društva. To se dogodilo kako sa autorima Memoranduma, tako i Platforme. Ali ja ih ne osuđujem, nikada mi to zapravo nije bila namera. Nijedan od ova dva teksta nije predstavio nove ideje, oni su samo usmeravali stare i davali im akademsku legitimizaciju. Ja smatram da su ovi akademici odgovorni za nedostatak kritičkog mišljenja, ali ne i za ratne zločine. Ako bismo krenuli tim pravcem, kao što su mnogi radili i još uvek rade, onda bismo upali u zamku tipičnog nacionalističkog mišljenja koje „nas“ suprotstavlja svima „drugima“.

U radu ocenjujete da Memorandum SANU i Platforme za rešenje albanskog nacionalnog pitanja pokazuju „zapanjujuću strukturnu sličnost, koja se zapaža u demonizaciji drugog, viktimizaciji nas, i predstavljanju našeg pogleda na stvari kao prirodnog, normalnog, stoga normativnog“. Čini se da je i među običnim ljudima ovakav način mišljenja određen kao primitivan, a kamoli u krugovima intelektualnih elita?

– Držao bih se sledećeg zaključka iz moje analize. Autori sa obe strane teže tome da ne vide celu sliku i ne prepoznaju da je i „druga strana“ imala svoje žrtve. To je proces jednosmerne viktimizacije, koja stvara bazu za njihov pogled na realnost. Oba dokumenta se opredeljuju za homogenizovano društvo, to jest naciju, koja ima svoja prava i koja je patila. Tako ovi intelektualci vide svoju ulogu: kao branioca nacionalnog interesa. Te dve institucije predstavljaju krajnju instancu naučnog znanja, elitu intelektualne elite, i iz tog razloga oni teže tome da imaju normativni značaj, bivajući neka vrsta proročišta. Imao sam priliku da sretnem i razgovaram sa porodicama kako albanskih, tako i srpskih žrtava konflikta i verujte mi, ponekada su oni otvorenijeg uma nego univerzitetski profesori.

Kažete i da je „zapanjujuće kako su autori oba teksta lako odustali od tipično hladnog „naučnog stila“ i prepustili se upotrebi reči sa značajnim semantičkim bremenom, „genocid“, „jaram“, „rasistički“, „katastrofa“, itd“. Kako objašnjavate taj „prelaz“, odnosno kako je on uopšte moguć? Da li je tu reč o nameri i nekakvom iskrenom uverenju ili svesti o propagandi, lažima i postizanju nečasnih ciljeva?

– Dvadeseti vek je dao mnoge primere, a albanski i srpski intelektualci nisu izuzetak u tom pogledu. Čini mi se da su razlozi to uvek dvojaki: neznanje povezano sa verovanjima i konformizam. Ja često govorim da mi Albanci i Srbi ne znamo mnogo jedni o drugima ili, da budem precizniji, mi verujemo da poznajemo jedni druge. Neznanje je rezultat izolacije, nedostatka volje da saznamo jedni o drugima, da upoznamo jezik, kulturu i istoriju. Iako je tokom poslednjih godina došlo do važnih promena, rekao bih da među srpskim intelektualcima ima malo onih koji poznaju albanski, isto kao i među albanskim onih koji govore srpski. Tome bismo mogli da dodamo preovladavajuće stereotipe i rđave stereotipe u vezi sa „drugim“. Biće potrebno puno vremena kako bi se to promenilo, pod pretpostavkom da će promena uopšte i biti. Što se tiče konformizma, uzdržao bih se od generalizacija, s obzirom da imamo mnoštvo primera, kako onih koji su bili konformisti tako i onih koji su se usudili da kažu „ne“, dok su svi govorili „da“. Ono što propuštamo, obe strane, po mom mišljenju, jeste odnos prema kritičkom mišljenju, koje se zapravo može pronaći i u albanskoj i u srpskoj intelektualnoj tradiciji.

Kada očekujete da izvrgavanje ruglu ovakvih dokumenata i njihovih autora postane široko rasprostranjeno u javnosti, dostupno razumevanju većini običnih ljudi, prepoznato kao uzročnik tragedija?

– To je dug proces, neće se dogoditi odjednom i zahteva puno napora. Knjiga koju nudimo srpskoj i albanskoj javnosti je jedan korak među mnogima koje treba preduzeti. Osnovna ideja iza ovog projekta je bila da srpski i albanski intelektualci govore slobodno, otvoreno i kritički o nasleđu koje jasno muči i urušava obe nacije. Ipak, naša namera nije bila samo da predstavimo naše viđenje kao Albanaca i Srba, nego iznad svega da se suočimo i kritikujemo preovlađujuću i odlučujuću ideju da Albanci i Srbi ne mogu da razgovaraju o svojim problemima i da su osuđeni na večiti konflikt. Mi, eto, razmišljamo drugačije. Tek onda kada i Albanci i Srbi počnu da razmišljaju o drugoj strani kao o ljudima, a ne kao o neprijateljskim nacijama, doći će do promene. Ja sam vrlo često u Albaniji, Srbiji i Kosovu i verujte mi, suočavamo se sa istim problemima. I ja ovde ne govorim o pseudohumanitarnom dugu novog doba. Ne, mi zaista delimo iste probleme, koje bismo mogli zajednički da rešimo. Bili smo susedi tokom dugačkog perioda, bilo je i problema između nas, ali ja ne mislim da će se situacija promeniti. I tako, ili ćemo ostati kao takvi, siromašni i uvijeni u svoj lažni ponos, ili ćemo početi iskreno da razgovaramo, o tome kako da unapredimo stvari. Knjiga je primer takvog razgovora, iskrenog, ponekada bolnog, ali nema drugog načina.

Aktuelni nosioci vlasti u Srbiji su nosioci ideje velike Srbije u prošlosti. U tom kontekstu nejasne su njihove pretenzije prema Republici Srpskoj, čas ih ima, čas ih kao nema. Kakva je situacija u Albaniji i na Kosovu? Od albanskih zvaničnika možemo da čujemo da ideje o velikoj Albaniji zastupa 0,000001 odsto političara u Tirani. Da li je to zaista tako?

– Još jednom ukazao bih na ulititaristički princip. Šta je proizašlo iz ratova sa kojima smo se suočili 1990? U kakvom je stanju danas država Srbija? Kakva je situacija na Kosovu i u Albaniji? Dijagnoza je crna u svakom od slučajeva, tu nema mesta sumnji. Semjuel Džonson je jednom napisao kako je patriotizam poslednje utočište nitkova. I mi smo više puta svedočili tome u našem delu sveta. I dalje se sa time suočavamo. Uvek je lako voditi politiku, kada imaš koga da okriviš za sve loše stvari sa kojima se jedna zemlja suočava. Ubeđen sam da je to slučaj sa nacionalizmom među elitama u Srbiji, Albaniji i Kosovu, danas. To je konformistički izbor, po mom mišljenju, iako ima intelektualaca, često veoma opskurnih, ali koji dobijaju medijsku pažnju, koji izlaze sa radikalnim rešenjima, kao što je ujedinjenje Kosova sa Albanijom, ili Republike Srpske sa Srbijom. Hajde za trenutak da pretpostavimo da se to i dogodilo. Šta bi bilo sa Tačijem i Dodikom? Da li bi se povukli sa svojih liderskih pozicija, kako bi postali „ujedinitelji nacije“. Mislim, dvadeset godina je prošlo od Dejtona, i skoro osam od kosovske nezavisnosti. Zašto još uvek to nisu uradili? Je li to zbog međunarodnog pritiska? Ili zbog nedostatka unutrašnjih resursa? Ili je, možda, mnogo zgodnije u političke svrhe izgraditi i iskoristiti takvu percepciju situacije. Ja bih se opredelio za treći odgovor. Kao neko ko je upoznat kako sa srpskom tako i sa kosovskom realnošću, u potpunosti sam svestan unutrašnjih podela i stereotipa među Albancima iz Albanije i onih sa Kosova, i Srba iz Srbije i onih iz Bosne. Ali, da bih odgovorio na vaše pitanje, stranka opredeljena za ujedinjenje Albanije i Kosova, Crveno-crna alijansa, dobila je nekih 1,6 odsto glasova na poslednjim izborima u Albaniji. To mnogo govori, zar ne?

Koliko je albanska Platforma danas aktuelna i koliko poštovanja i uvažavanja ima u društvu?

– Ideje predstavljene u Platformi su i dalje prisutne u albanskoj historiografiji, koja ostaje duboko određena pomenutom jednostranom vizijom, o kojoj sam ranije govorio. Ali, taj dokument je takođe naišao na kritike, kako iz nenacionalističkih, tako i iz tvrdokornih nacionalističkih krugova. Jedan od glavnih ciljeva, kako su to zamislili autori Platforme, naime nezavisnost Kosova, već predstavlja realnost, ali ja ideje predstavljene u tom dokumentu ne bih povezivao sa političkim procesom, s obzirom da je ta ideja bila mnogo starija a sam proces nije bio čisto albanska stvar, da tako kažem. Ja mislim da nijedan ozbiljan političar iz Albanije ne razmišlja o menjanju aktuelnih međunarodno priznatih granica, dok su evropske integracije za celu regiju preovlađujuća opcija za budućnost.

„Figura neprijatelja: preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa“

Tekst „Mi sinovi nacije – intelektualci kao generatori albanskih i srpskih nacionalnih ideja i programa“ objavljen je u zborniku „Figura neprijatelja: preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa“, koji realizuju Institut za filozofiju i društvenu teoriju i KPZ Beton, a uz podršku Regionalnog programa za promociju istraživanja (RRPP) i SDC. Kako navode izdavači, cilj zbornika i projekta jeste da prevrednuje srpsko-albanske negativne međusobne percepcije, da ukaže na zajedničku prošlost i tradiciju i istakne ranije i aktuelne primere saradnje, kao i da ponudi kritičku analizu savremenog srpskog, kosovskog i albanskog društva. Pored analitičkog aspekta, projektom se promoviše međusobna saradnja i teži uspostavljanju trajne naučne i kulturne razmene i izučavanja zajedničkih tema. Knjige je predstavljena beogradskoj javnosti 27. novembra.

Možda za 30 godina…

*Kako vidite trenutni proces pomirenja dva naroda? Dovoljan je mali povod pa da na površinu ispliva rasizam u najogoljenijem obliku. Šta je to u medijima, političarima, uopšte u građanima tako „pokvareno“ pa da je rasizam i dan-danas, 15 godina nakon sukoba, društveno prihvatljiv?

– Tu ima mnogo, mnogo više stvari koje bi tek trebalo uraditi. Orvel je jednom rekao kako niko nije patriota kada su u pitanju porezi i takse. Zapravo, jednom kada budemo počeli da bivamo patriote i povodom poreza, situacija bi mogla da se promeni. Postoji mnoštvo međusobnih stereotipa, neznanja i loših procena, na obe strane. Ali, pre svega bi trebalo zapitati da li je pomirenje zaista željeno stanje stvari, i sa čije strane. Naravno, ja lično bih to voleo i na tome i radim, zajedno sa mojim srpskim i albanskim prijateljima. Ali, kako su francusko-nemački ili nemačko-poljski slučajevi pokazali, pravo pomirenje počinje odozgo, od političkih elita, tako što se preuzima odgovornost za sopstvene akte, ali i izvinjavanjem za učinjeno. Mislim da se nalazimo usred dugotrajnog procesa dostizanja do te tačke, na kojoj će srbijanski i albanski premijeri, ili kosovski premijer, da se sastanu, ali ne da bi izveli politički šou, već da bi zaista inicirali proces pomirenja i dobrih odnosa. Nadao sam se da bi dve fudbalske utakmice mogle da budu dobra početna tačka, ali pokazalo se sasvim drugačije. Tako, nažalost, nisam optimističan u pogledu toga da bi ovo moglo da se dogodi u skorije vreme. Ipak, ja bih radije birao metod malih koraka i ko zna, možda se za trideset godina od sada, sastanak o kakvom ovde govorim zaista dogodi. Voleo bih da živim dovoljno dugo da bih video kako se to događa.