Azerbejdžan – predvodnik kulture Istoka

Većinu stanovništva čine Azeri, narod muslimanske veroispovesti. Ali ovde u miru žive pripadnici različitih nacionalnosti i vera. U centru Bakua – glavnog grada Azerbejdžana – u neposrednoj blizini nalaze se džamija, sinagoga, pravoslavna i katolička crkva. Arhitektura Bakua je jasan odraz prožimanja istočne i zapadne kulture. U centru Bakua nalazi se stari grad „Ičeri šeher“ sa „Devojačkom kulom“ iz XII veka i Palatom Širvanšahov (XIII-XVI), koji su kao biser azerbejdžanske arhitekture uključeni u listu svetske baštine UNESCO-a 2000. godine. „Ičeri šeher“ je stari i misteriozni orijentalni gradić sa uskim ulicama, koje čine pravi lavirint. Iza drevnih zidina ovog gradića nalaze se zgrade u stilu baroka i gotike sa kraja XIX i početka XX veka, a takođe i moderni neboderi i zgrade u stilu dekonstruktivizma, kao što su „Centar Hejdara Alijeva“ autorke Zahe Hadid, „Vatrene Kule“ i zgrada Muzeja tepiha.

Budući da najveći deo stanovništva Azerbejdžana čine muslimani, zemlja je od pamtiveka pripadala istočnom svetu, a zapadna kultura počela je da utiče na život i kulturu Azerbejdžanaca krajem XIX veka, uglavnom od početka naftnog buma u Bakuu. Istok se jasno vidi i oseti u nacionalnom kostimu, muzici, u likovnoj umetnosti minijatura, staroj arhitekturi, šarenilu tepiha, kao i mentalitetu i običajima Azerbejdžanaca. Iako je pripadnost Istoku selektovala uticaj tendencija sa Zapada, Azerbejdžan je vekovima predstavljao neku vrstu mosta između zapadnih i istočnih kultura. Mnoge progresivne ideje i dostignuća zapadnog sveta našli su svoj odraz na Istoku prvi put baš u Azerbejdžanu. Dobar primer je stvaranje demokratske parlamentarne Republike Azerbejdžan 28. maja 1918. godine, prve takve ne samo na muslimanskom Istoku već i u svetu. Taj datum, 28. maj, koji se slavi kao nacionalni praznik – Dan Republike, značajan je kako u društveno-političkom životu Azerbejdžana tako i u čitavoj muslimanskoj istočnoj hemisferi. Novoustanovljena republika je 1918. godine prvi put na Istoku dala pravo glasa ženama (čak i pre mnogih zapadnih zemalja), proglasila osnovna ljudska prava i slobode čoveka i učinila ozbiljne napore u demokratizaciji javnog života.

Azerbejdžan je takođe zemlja koja je dala veliki doprinos kulturnom životu Istoka. U Azerbejdžanu su, prvi put na Istoku, napisana dramska dela, opere, štampane novine i časopisi u evropskom stilu.

Osnivačem azerbejdžanske i sveukupne istočne dramaturgije smatra se Mirza Fatali Ahundov (1812-1878), koji je dobio nadimak „Molijer Istoka“. Njegova književna aktivnost, čiji se početak vezuje za 1830. godinu, bila je usmerena protiv zaostalosti, okrenuta ideji prosvećivanja, slobode i napretka. U periodu od 1850. do 1857. godine napisao je šest komedija i jedan roman. Dramski rad Ahundova predstavljao je temelj za osnivanje prvog nacionalnog pozorišta u Azerbejdžanu. Prva profesionalna pozorišna predstava na azerbejdžanskom jeziku bila je odigrana 10. marta 1873. godine, na inicijativu dvojice prosvetitelja azerbejdžanskog naroda – Hasan bega Zardabija i Nadžaf bega Vezirova. Na sceni Kluba poslovnih ljudi Bakua (sadašnja zgrada Filharmonije) učenici gimnazije odigrali su komad M. F. Ahundova Vezir Lenkoranskog hanstva, a 17. aprila 1873. godine u istoj sali i drugu komediju istog autora Hadži-Kara (Dogodovštine cicije).

Tvorac prve azerbejdžanske i, uopšte, istočne opere bio je sjajan kompozitor Uzeir Hadžibekov (1885-1948). On je takođe začetnik moderne muzike Azerbejdžana, kao i autor himne Republike Azerbejdžana. Svoju prvu operu počeo je da piše 1907. godine, a već sledeće godine održana je njena premijera. U prvoj postavci ove opere učestvovali su budući vodeći umetnici azerbejdžanske kulture. Uzeir Hadžibekov je za libreto opere izabrao poemu slavnog pesnika Fizulija (XV vek) „Lejli i Madžnun“ i koristio žanr narodne muzike i mugama, što je pozitivno uticalo na prihvatanje dela u muslimanskom društvu. Pored opere Lejli i Madžnun, Hadžibekov je autor opereta Aršin mal alan (1913), Ako nije ta, onda je ova (1910) i opere Koroglu (1937), koja je kruna njegovog stvaralaštva. Ova dela su ga proslavila, a uspomena na velikog kompozitora i prosvetitelja koji je značajno doprineo svetskoj kulturi ovekovečena je u mnogim državama sveta, između ostalog i spomenikom u Novom Sadu.

Nacionalna škola klasične muzike, čiji je osnivač bio U. Gadžibekov, iznedrila je talentovane i u svetu poznate kompozitore, poput Karaa Karajeva, Fikreta Amirova, Nijazija i drugih. Ovde takođe treba pomenuti Afrasijaba Badalbejlija, autora prvog baleta (Devojačka kula), i Šafigu Ahundovu, prvu ženu autorku opere (Mladina stena) na muslimanskom Istoku.

Pored velikih pesnika kao što su Nizami, Fizuli, Nasimi, Hagani i drugi, azerbejdžanska književnost poklonila je svetskoj pisanoj baštini i mnoga dela u kojima su opevani ljubav i prijateljstvo između Istoka i Zapada, hrišćanskog i muslimanskog sveta. Godine 1896. Nariman Narimanov napisao je prvi roman na azerbejdžanskom jeziku, u kojem opisuje ljubav mladića muslimana i devojke hrišćanke. Ova tema je takođe sjajno obrađena u romantičnom delu Kurbana Saida2 Ali i Nino, koje je poznato u celom svetu i prevedeno na 33 jezika, uključujući i srpski.

Pored muzike i književnosti Azerbejdžan je takođe imao vrlo važnu ulogu u jačanju društvene i političke misli u muslimanskom svetu krajem XIX i početkom XX veka. Prve novine na azerbejdžanskom jeziku Ekinći (Ratar) – izdavač je bio prosvetitelj Hasan beg Zardabi (1875-1877) – kao i novine Zia, Zijaji-Kafkaz, Keškulj, Kaspi, Azerbejdžani, i satirični časopis Mola Nasredin, odigrali su važnu ulogu u kulturnom obrazovanju naroda i njegovoj borbi za slobodu. Azerbejdžan i dan-danas ima pozitivnu i vodeću ulogu u kulturnom životu ne samo Istoka već i celog sveta. Danas je Azerbejdžan širom sveta poznat kao država koja je odana principima humanizma, tolerantnosti i multikulturalizma. Multikulturalizam je način života azerbejdžanskog naroda. Vekovima je narod koji živi na toj teritoriji, pretvorivši tolerantnost, trpeljivost i poštovanje drugih religija i kultura u stil života, davao značajan doprinos miru, a danas je multikulturalizam u Azerbejdžanu uzdignut na rang državne politike. Zbog toga predlog predsednika Ilhama Alijeva da se 2016. godina proglasi „Godinom multikulturalizma“, izrečen u Bakuu u aprilu 2016. godine prilikom održavanja 7. Globalnog foruma Alijanse civilizacija UN – nije slučajan.

Stoga, najbolje je završiti rečima prve dame Azerbejdžana i ambasadora dobre volje u UNESCO-u Mehriban Alijeve na konferenciji „Verska tolerancija: kultura suživota u Azerbejdžanu“, koja je održana 2015. godine u Parizu: „Govoreći odlučno ne ekstremizmu i terorizmu, moramo obratiti posebnu pažnju na promovisanje takvih vrednosti kao što su trpeljivost, mir, tolerancija u našim društvima… Azerbejdžan je, kao zemlja sa dubokim korenima multikulturalnosti, spreman da igra važnu ulogu u podsticanju ovih vrednosti na globalnom planu“.

Mugam

Mugam je jedan od glavnih muzičkih žanrova azerbejdžanske narodne muzike, vokalno-instrumentalno delo sa više stavova. U ranim periodima mugam se izučavao kao deo jedinstvene muzičke tradicije, zajedno sa arapskim i turskim makamom, persijskim destgahom i drugim oblicima mugamsko-makamske tradicije i nije bio povezivan isključivo sa azerbejdžanskom kulturom. Medjutim, teorijski i muzički radovi majstora azerbejdžanskog mugama i muzikologa omogućili su zapadnim slušaocima da upoznaju mugam kao deo savremenog kulturnog života Azerbejdžana. Godine 2008. UNESCO je proglasio mugam remek-delom usmene i nematerijalne baštine čovečanstva.

Kurban Said

Pretpostavlja se da je Kurban Said pseudonim autora, a o njegovom pravom imenu postoje različita mišljenja. Sam rukopis romana misteriozno je nestao neposredno pre objavljivanja, a rasprave o pravu na autorstvo romana traju do danas. Neki istraživači veruju da se pod pseudonimom Kurban Saida krije azerbejdžanski pisac Jusif Čemenzemenli, čija je biografija slična biografiji glavnog junaka romana Ali-hana. Drugi pak veruju da je autor nemački pisac i novinar, sin naftnog magnata iz Bakua Avrama Nussimbauma – Lav Nussimbaum, koji je došao do originala romana i malo ga preradio.