Brazil, magična i tragična zemlja

Kako svi nismo ni lepi, mladi ili snažni, tako i Brazil ne može biti ideal savršene sreće ili idealnog života čemu mnogi od nas teže i maštaju.

Postoji srednja klasa, kao i nekoliko drugih nižih i viših klasa koje se međusobno prepliću i žive, ali se ne dodiruju. Tu klasnu razliku nije lako razumeti na prvi pogled iako na nju ukazuju favele na jednoj strani i impozantni delovi velegrada na drugoj. Ipak te favele ne moraju nužno biti stecište siromašnih, u njima se nalaze i te kako lepe kuće sa bazenima čiji meštani voze i skupe automobile. Mnogi Brazilci koji su se tu rodili ne žele da ih napuste iz emotivnih ili praktičnih razloga.

Favele su u principu neplanski građene oblasti gradova, bilo u centru ili na periferiji, koju ruže neofarbane kuće i po čijim se ulicama sliva otvorena kanalizacija, što opet nije pravilo. Još jedan frapantan primer tih razlika, koji se ne pominje u medijima, jeste činjenica da nije uobičajeno da dolazi do braka između mlađeg bogatog momka i siromašne devojke ma kako ona bila lepa. Veliki uticaj porodica i majke na izbor saputnice još uvek je prisutan a opet nije pravilo.

U najsiromašnijoj državi Brazila, Maranjao i njenom glavnom gradu Sao Luisu teško je videti auto stariji od četiri godine dok u mnogo bogatijem gradu Belo Horizonte u državi Minas Žerais ih ima napretek, i to automobila srednje klase. Na prvi pogled deluje čudno i nelogično. U Sao Luisu je prisutno i pitanje časti nabeđene više klase, koju često zadirkuju da jedu jaja a podriguju na kavijar, ili važno je imati nov auto, makar frižider bio prazan, koji često voze samo par meseci, pa zbog dugova i neplaćenih rata moraju da vrate banci, dok u međuvremenu uzimaju drugi nov na ime muža, brata ili oca. Nije važno što kuću treba obnoviti, ili ofarbati.

I među Evropljanima željnih novog života nema neke sredine. Ili dođu puni para ubeđeni da su popili svu pamet ovog sveta, omamljeni ljubaznošću i osmesima domaćina, uvereni da je to samo njima upućeno jer su eto bogati, ili oni koji dođu bez para i sa prekom potrebom da što pre nađu bilo kakav posao, ne znajući da ovde kao za inat kad nešto želiš da obaviš na brzinu, makar nešto najprostije baš tada bude komplikovano. Par puta sam bio svedok kada su Evropljani hteli naći bilo koji čak i slabo plaćen posao, jednostavno zbog nelogičnosti da neko ko je stranac iz bele i bogate Evrope ne može da radi bilo šta, pa su zbog takve percepcije obe strane bile na gubitku. One koja je želela da uživa u tropskoj klimi i one kojoj su trebali dobri radnici za malu platu.

Deca bogatijih jednostavno moraju ići u dobre i skupe škole od nekoliko stotina evra mesečno ne samo zbog znanja i discipline već i zbog zavisiti jer će ih u suprotnom druga deca zadirkivati. Međutim, te skupe škole su uglavnom protkane religioznim doktrinama, koje za cilj imaju i nametanje mišljenja i ispiranje mozga i ne mogu se porediti sa školama socijalističke Jugoslavije.

Određene moralne neočekivane prepreke mogu da unesu zabunu tokom prvih dana života u ovoj zemlji, ali se vremenom čovek navikne i nauči da se bori sa tim. Ono što je karakteristično jeste veoma jak uticaj određenih evangelističkih fanatičkih crkava koje bi se kod nas zvale sektama, i koje u svojim učenjima između ostalog promovišu brakove između pripadnika iste crkve uz naravno striktno plaćanja obaveza i poštovanje normi koje se ogledaju kroz redovno prisustvovanje kultovima subotom i nedeljom, pa i radnim danima. Dešava se da u jednoj ulici bude i više njih, smeštenih po kućama ili prostorijama specijalno izgrađenih za tu svrhu, kao i po galerijama manjih tržnih centara. Neke od njih poseduju sopstvene TV kanale preko kojih agresivnom propagandom propagiraju svoja učenja, jedna od njih je izlečenje i isceljenje od teških bolesti, a i radio-stanice a koje u slabo naseljenim područjima predstavljaju jedino sredstvo informisanja.