Čovek, mikrofon i publika koja se smeje

Iako je stend-ap scena vrlo mlada kod nas, već ima vernu i brojnu publiku. Za nekoliko godina koliko je ova vrsta zabave prisutna, izdvojila se grupa od petoro odličnih stend-apera. Jedan od njih je Aleksandar Perišić, Kraljevčanin koji od 2010. krči put ovoj scenskoj formi u Srbiji.

Da krenemo od početka. Kada si prvi put otkrio da si duhovit? I da voliš publiku, naravno?

– Kod većine to krene tako što prvo postaneš razredni klovn. Mislim da je kod mene počelo u pubertetu. Moj otac je prilično duhovit čovek, a kad si mlad patiš od tog edipovskog usuda da moraš da nadjačaš oca. Bilo mi je bitno da na to što kaže on ja imam bolju foru. Verovatno je tu ležao motiv da razvijem svoj potencijal. Onda, odeljenje od tridesetoro učenika odličan je auditorijum nad kojim fore mogu da se ispitaju. Velika je stvar bila kad ti nešto kažeš, a na to drugi reaguju. Krenuo sam i u dramsku sekciju, pa u pozorište, na scenu, razume se… I tako se razvijao moj dramski, još tačnije komičarski, deo biografije.

Ima dodirnih tačaka između stend-ap komedije i pozorišta. Ipak, stend-ap je zahtevniji: sam pišeš tekst, na sceni ste ti i mikrofon… Koliko zavisiš od povratne reakcije publike?

– Da, opasno je kad odgovor publike izostane. Bio je neki korporativni događaj u Aranđelovcu, tu je nastao problem. Teško je kad se kolege skupe da isprate nekog u penziju, a organizator im dovede mađioničara i komičara. Neki od kolega se nisu videli godinama i razumljivo imaju potrebu da razgovaraju, hoće da jedu, na kraju krajeva. Onda se pojavi neki klinac i krene da ih zabavlja, da im priča ko je i šta radi. Klupski nastup je drugačiji. Ljudi dođu, plate kartu, znaju šta su došli da gledaju. Dešava se i da neko dođe sa drugačijim navikama. Misli da je OK da priča mobilnim telefonom tokom nastupa, da ne radi ništa ružno ako prekida nastup. Ti ljudi se zovu hekleri u stend-apu.

To su ljudi koji ometaju nastup?

– Da. Ali i kod njih postoji razlika. Neko se prosto napio i nema odnos prema komičaru. Pravilo je da komičar mora vladati situacijom, zato moraš da mu odgovoriš. Kada neko nešto dobaci, bolje bi ti bilo da imaš dobru foru na to. Jer nekad hekler ima bolju foru, a to nije dobro. Tad se okreneš ka publici, pošto je načelno publika uvek na strani komičara. Neko od tih koji imaju upadice želi samo da učestvuje. Neko želi da mi pomogne, ne zna da ja mogu sam. Svaki komičar ima u džepu par fazona za tu situaciju.

Koliko ti je definisan tekst za nastup?

– Prilično, 95 odsto kod mene.

A koliko od nastupa do nastupa ima novih delova? Pišeš li svakodnevno?

– Želeo bih da mogu da se svakog jutra probudim, skuvam kafu i pišem. Nekad sednem da pišem, a onda mi padne na pamet video-igrica ili mi se baš gleda neki poseban film. Sve bude bitnije tad.

Koje su tvoje teme?

– Kad sam počeo, postavio sam sebi to pitanje: kuda krenuti? Da li ići na politički i rodno korektan humor? Volim crni humor, recimo. Bavio sam se incestom, homoseksualizmom, smrću. Takve teme me privlače, a pritom su i dobar izvor humora. Svako je prisustvovao bar jednoj sahrani na kojoj je hteo da pukne od smeha. To je verovatno reakcija na strah.

Kada si ušao u stend-ap?

– To je bio prvi „Open majk“ 2010. Za neku godinu, skupila se ova ekipa koja sad predstavlja srpski stend-ap, nas petoro: Srđan Dinčić, Nikola Silić, Neša Bridžiz, Jelena Radanović i ja. Počeli smo sa nastupima u „Blouapu“ u Despota Stefana. Jednom nedeljno smo imali nastupe do pre godinu dana. To je bio odličan poligon za nas. Tu smo mogli da se oprobamo i steknemo iskustva. Ne postoji fakultet za stend-ap, učili smo gledajući komičare iz Britanije i Amerike na Jutjubu. Sve se svodi na instinkt. U početku nam je na nastupe dolazilo tridesetak ljudi, od čega je više od polovine dolazilo na pivo. Možda njih desetak jeste čulo da postoji tako nešto, ali nikad nisu videli. Bilo je novo i nama i publici. Proces osvajanja publike je trajao. Mnogi su se pitali šta radi tip sa mikrofonom i šta to priča. Trebalo je vremena da ljudi shvate šta se dešava utorkom i nedeljom. Onda je publika počela da dolazi baš zbog nastupa.

Stend-ap sada postaje sve popularniji. U „Ben Akibi“ treba mesto rezervisati tri nedelje unapred.

– To je prvi komedi-klub. Pravljen je sa ekipom iz „Blouapa“. Moram da se pohvalim da sam uzeo učešće u građevinskim radovima: izbacivanje šuta, hilti bušilica, mistrija… Liči na čikaške klubove. Nastupe imamo tri puta nedeljno i publike uvek ima, krcato je.

Uspevaš li da smisliš za tako kratko vreme nove fore ili se ponavljaš?

– Ja to vidim kao predstavu. Ona, za razliku od pozorišne predstave, može da se menja kako vreme odmiče. Neke segmente izbacujem, neke ubacujem. Posle nastupa mi neko kaže da sam određene priče već pričao. Tad osetim tugu. Jako sam ljubomoran na ekipu „Metalike“ ili „Rolingstounsa“ jer oni imaju publiku kojoj mogu da odsviraju pesmu staru dvadeset godina. Bio bih najsrećniji da svake nedelje imam sat vremena novih fora, ali je to nemoguće.

Neponovljivost trenutka i fazona izrečenog u trenutku, to je stend-ap. Ili… Šta je stend-ap?

– Stend-ap je scenski žanr sa jednim čovekom, jednim mikrofonom i publikom koja se, nadamo se, smeje. Komičar ima zadatak da bude duhovit. Da kaže svoj stav, slaže se ili ne u vezi s nečim… Najčešće, ipak, govori stavove o onome sa čim se ne slaže.

Saradnja među vama komičarima u regionu je vrlo čvrsta?

– Odlična je saradnja. Marina Orsag i ja imamo tematsku predstavu koja se zove: „Kaj bre“. Najviše je izvodimo u Hrvatskoj, a gledamo da je malo više igramo u Srbiji. Marina je prva žena koja je počela sa stend-apom u regionu. Sa komičarima iz Hrvatske najbolje sarađujemo i gostujemo jedni kod drugih već četiri godine.

Kako ste prihvaćeni tamo?

– Odlično. „Kaj bre“ je predstava koja je cela o odnosima Srba i Hrvata. Nikad nije bilo problema.

Čemu se publika smeje?

– Ljudi se najviše smeju kada se poistovete s komičarem. Ali o čemu on priča njegov je izbor. Shvatio sam da samo intuitivno znam kako se fora pravi. Ono na šta publika dobro reaguje i ja volim to da primenjujem je formula: pričaću nešto i navesti publiku da pretpostavi ostatak, a onda ću ih na kraju iznenaditi, daću im kontru. Česte su igre rečima, ali one nisu posebno popularne među komičarima.