Druže Šurda, mi ti se kunemo

Prohujalo je, dakle, ravno 35 leta (a kao da je prošlo 35 dana) od premijernog prikazivanja „Vrućeg vetra“ – televizijske serije o Borivoju Šurdiloviću, najvećem televizijskom sinu naših dramskih programa i narodnosti. Vrlina ove serije je u tome što svakoga dana možete da odgledate bar jednu epizodu (od ukupno deset), a da vam takav umni angažman ne izađe na nos. Takvom serioznom harizmom jedino se još mogu podičiti „Otpisani“ sa Prletom i Tihijem – akcionim precima Mela Gibsona i Denija Glovera iz „Smrtonosnog oružja“. Uostalom, Prle i Tihi su se (kao i Šurda uostalom) trajno uvukli pod kožu televizijskim gledaocima širom mikro planete Srbije (i ex-Yu prostora). Nije stoga slučajno što se upravo Prle Nikolić i Tihi Brajović pojavljuju u jednom kadru prve epizode „Vrućeg vetra“, u sceni skorojevićevske zabave, glumeći sami sebe – jugoslovenske glumce s početka osamdesetih godina prošlog veka koji su ultra popularnost stekli igrajući beogradske ilegalce (docnije i partizane) u serijama „Otpisani“ i „Povratak otpisanih“.

Popularnost „Vrućeg vetra“, tog socijalističkog proizvoda iliti (ako hoćete) proizvoda socijalizma, leži u tome što ova serija perfektno funkcioniše i u današnjem postsocijalističkom društvu sa primesama primitivnog kapitalizma. Naime, Šurda je početkom 80-ih anticipirao mnoge pojave koje će većinu nas, od 2000. godine naovamo, daviti za gušu poput gnojne angine. Na prvom mestu anticipirao je fleksibilizaciju radnog procesa, neprestanu potragu za poslom, fleksibilno radno vreme, diskretnu lakoću davanja otkaza… Jer, Šurda se u životu bavio raznovrsnim poslovima, između ostalog, bio je brica, taksista, gastarbajter, čuvar u samoposluzi, činovnik, vozač kamiona, ženski frizer… I ni na jednom se radnom mestu nije zadržao duže od mesec dana.

Život u ćumezu

Tu je zatim i anticipacija problema nezaposlenosti kao i nagoveštaj fenomena produženog detinjstva. Pre svega, Šurda je i pored zrelih godina na vlastitoj grbini često bez posla. Nesamostalan je poput deteta i zavisan od starijih rođaka budući da se odviše lako miri sa životarenjem u „ćumezu“ kraj namćorastog ujaka i škrtice babe. Današnji gledalac se lako identifikuje sa tim lenjim i naivnim dugajlijom čiju glavu krasi prepoznatljiv šešir sa kockastim dezenom, prepoznajući kod sebe mnoge Šurdine osobine. Kao što uostalom prepoznaje i ostale likove iz serije u stvarnom svetu oko sebe. Prethodno treba reći da „Vruć vetar“ svoju vanvremenu popularnost duguje upravo izvrsnoj glumačkoj ekipi na čelu sa mesinganom osovinom Samardžić-Čkalja-Todorović. Ovaj trio, uz Žiku Milenkovića i Radmilu Savićević, ubedljivo oživljava galeriju živopisnih likova sa kojima se i dan danas poistovećujemo. Tako nije neobično ukoliko danas u Šurdi (Ljubiša Samardžić) vidimo tipičnog gubitnika tranzicije koji budan sanjari o letovanju na Zakintosu. Isto tako, nije čudno ako u ujaku Firgi (Miodrag Petrović Čkalja) prepoznamo namćorastog penzosa – glasačku uzdanicu PUPS-a, koji nas laktom svrdla u rebra prilikom borbe za što bolju pol poziciju u redu Poštanske štedionice. Sasvim je normalno i da Slobodana Mihajlovića Boba (Bora Todorović), snalažljivog hohštaplera kalibra Del Boja Trotera, zamislimo u kožnoj fotelji vlasnika kakvog savremenog domaćeg preduzeća sa kapitalističkim ambicijama. S druge strane, nije zabrinjavajuće ako nas tvrdica Soća (Žika Milenković) – Šurdin otac i savršeni primerak Kir Janje, neodoljivo podseti na oličenje vladine politike štednje i stezanja kaiša, dok Šurdinu suprugu (Vesna Čipčić) danas možemo prepoznati u svakoj trećoj žiteljki Srbije u srednjim godinama, koja na talasu rijaliti emancipacije tetovira gležnjeve i navlači uzane farmerke ne bi li izgledala poput tinejdžerke – ćerke.

Ostali likovi iz „Vrućeg vetra“ više podgrevaju nostalgiju za vremenom samoupravnog socijalizma u kojem se, po mišljenju današnjih žrtava tranzicije, daleko bolje i bezbrižnije živelo. O tome svedoče Slavko Simić i Mića Tomić, koji ubijaju vreme maratonskim partijama šaha; Ljuba Tadić, koji bezbrižno citira Šekspira na aerodromu; Jelica Sretenović, koja pokazuje četvorosoban stan u kojem živi (sa jastucima presvučenim cvilihom i papagajem iz Tanzanije); Ljuba Moljac, koji izigrava generala (a zapravo je čuvar) na parkingu pustog samoupravnog hotela; Dušan Poček, koji samopregorno obavlja dužnost šefa samousluge itd.

Doduše, u svim tim epizodama, tim sjajnim glumačkim minijaturama, može se uočiti (daleko lakše sa pristojne istorijske distance od trideset i pet godina) klica društvenog posrnuća koja nas još uvek razdira. Kada fudbalski menadžer (Dragan Laković) namešta seosku utakmicu, ne možemo a da ne pomislimo na današnje visokotehnološke nameštaljke diljem zelenih trava stadiona naših; Kada direktor OURA (Bogoljub Petrović) predlaže Šurdi da ga ubaci u kolektiv preko veze, ne možemo a da ne pomislimo na današnje partijsko-rođačko-kumovsko-burazersko zapošljavanje; Kada šef sale elitnog ali pustog hotela (Ivan Bekjarev) izbacuje Šurdu i Jednorukog Krstivoja (Gidra Bojanić) iz pomenutog samoupravnog objekta, ne možemo a da ne pomislimo na budući krah društvene svojine kroz pljačkašku privatizaciju; Kada mladi naučnik (Čedomir Petrović) radi kao kelner umesto da je zaposlen na nekom naučnom institutu, ne možemo a da ne pomislimo na bedni tretman današnjih visokoobrazovanih ljudi i na odliv mozgova; Kada razjareni navijač (Ciga Milenković) tuče pomoćnog sudiju (Boro Stjepanović), ne možemo a da ne pomislimo na ovdašnje huligane koji sahranjuju klupski i reprezentativni fudbal; Kada doktor (Mića Tatić) neprestano telefonira i ugovara sastanke sa medicinskim sestrama dok istovremeno pregleda pacijenta, ne možemo a da ne pomislimo na javašluk u zdravstvenom sistemu Srbije…

„Vruć vetar“ je emitovan 1980. godine. To je godina kraja Titove ere i godina početka novog (muzičkog) talasa. To je ujedno početna godina zlatne jugoslovenske decenije kada se postojeća ekonomska kriza ili nije preterano osećala ili se pak shvatala kao prolazni hir sudbine za koju se takođe, kao i za sve ostalo, verovalo da podleže samoupravnim zakonima. Urbani duh osamdesetih provejava kroz čitavu strukturu „Vrućeg vetra“, ali nema nagoveštaja novotalasne groznice kao u filmu „Dečko koji obećava“ Miloša Radivojevića. Upravo suprotno, Šurda je dečko koji uopšte ne obećava – još od prve epizode koja nosi naziv „Čovek na pogrešnom mestu“. Štaviše, Šurda i deluje kao da je upravo pao sa vlasotinačke kruške nakon čega je usledila ozbiljna posttraumatska posledica u vidu trajne dezorijentacije u vremenu i prostoru. Šurda čezne za Grčkom, u kojoj je, zahvaljujući kreditu, boravio čitavih pet dana i koja ga je zauvek osvojila suncem, morem, vrućim vetrom i muzikom. Nije to Giletova gitara, Kojin bas i Šaperov glas, već buzuki, isti onaj koji je svojevremeno zasenio Mikija Jevremovića.

S druge strane, Borivoje Šurdilović je, mada u suštini polutan (pola južna pruga – pola beogradski asfalt), u društveno-angažovanom pogledu zaista čovek novog vala. On se doduše ne bori protiv sistema, kao Milan Mladenović pesmama, već se svojom iskrenom naivnošću bori protiv šarafa i zavrtnjaka koji pomenuti sistem pokreću. On u lice kaže doktoru da svoj posao ne obavlja kako treba. Drži lekciju pripadnicima krem društva, u kojem se sticajem okolnosti obreo, na temu njihove malograđanštine.

Pritisak na nuli

 U stvari, najveći društveni bunt, pravu malu revoluciju, Šurda sprovodi kad god mu se pritisak sroza na nulu. Tada on, šta god radio i gde god boravio, jednostavno prilegne – što uvek predstavlja izvor urnebesne komike. Naročito kada od prisutnih naruči i šoljicu kafe kako bi se pridigao i vratio u normalu. Ali bunt se neretko i rađa iz tragikomike, a još češće završava u nepatvorenoj komediji. Scena u kojoj se hipohondrični Šurda budi njušeći kafu koju mu baba, u adekvatnoj socrealističkoj šoljici, potura pod nos – a uz propratno sokoljenje od strane ujaka Firge (džeriluisovska kreacija Miodraga Petrovića Čkalje), predstavlja zaštitni znak čitave serije „Vruć vetar“.

Na kraju, kad se sve sabere i oduzme, zaključak je da snimanje eventualnog nastavka „Vrućeg vetra“ ne bi imalo smisla u tranzicionoj Srbiji. Matori Šurda koji sa penzionerima igra šah na Kalemegdanu ne bi predstavljao interesantnu pojavu ovovremenim gledaocima. Obaška što bi im se snovi o vremenu socijalizma i ludim osamdesetim rasturili u paramparčad i što reprize „Vrućeg vetra“ više ne bi pile vodu. Za sada je i dalje piju. Mada će kritičari socijalističke nostalgije reći kako Šurdino vreme predstavlja jednu veliku šarenu lažu iliti Diznilend podvučen samoupravnim marcipanom. Ali zar je taj Titolend ili Diznilend gori od ovog našeg Tranzilenda?

Doduše, ako malo bolje razmislimo, shvatićemo da paralela između Diznijevog kapitalističkog sveta i Pavićevog socijalističkog sveta ima smisla. Tako ljubiteljima jednog i drugog sveta neće promaći delimična sličnost između Paje Patka i Šurde. Obojica tragaju za adekvatnim poslovima i kada ih konačno pronađu, neretko ih traljavo i neuspešno obavljaju. Šurdin otac Soća savršeni je pandan dobrostojećoj stipsi Baji Patku. Proka pronalazač nalikuje ujaku Firgi, a ulickana Šurdina supruga Vesna pljunuta je Pata. Tu je naravno i neizostavni Srećko Srećković kao Slobodan Mihajlović Bob – Šurdin prijatelj koji se u većini situacija postavlja kao njegov zakleti neprijatelj itd. itd.

Na kraju, vratimo se tezi da enormna popularnost serije „Vruć vetar“ velikim delom proizlazi iz kolektivne dubioze u kojoj se decenijama nalazimo. Naime, gledajući Šurdu, tranzicijski gubitnik se vraća u jedno srećnije vreme kada se zdravije živelo, i u fizičkom ali i u psihičkom smislu. Gledajući Šurdu, oslobađamo se dubioze u koju smo zapali bar na sat vremena (uključujući reklame). Jer, gledati Šurdu znači podvrći se tretmanu dezrijalitizacije. Zbog svega toga, i onoga do sada rečenog, a i onog neizrečenog, ostaje nam da na kraju uskliknemo – Druže Šurda, mi ti se kunemo da ćemo reprize „Vrućeg vetra“ gledati sve dok nam ne bude bolje. A prohujaće još mnogaja ljeta. Bar još nekih 35 komada. Do tada će valjda i Beograd na vodi profunkcionisati. A mi ćemo i dalje, na velikom ekranu podno kule od 180 metara, pomno pratiti avanture Borivoja Šurdilovića Šurde. I, neka ćemo.