Ekumenizam je za nas nepovratan put

Kako ocenjujete saradnju sa državom Srbijom – tokom Vašeg službovanja promenile su se dve vlade i jedan predsednik Republike. Sa kim ste najlakše sarađivali i da li je bio problem raniji javan negativan stav predsednika Srbije Tomislava Nikolića prema Vatikanu?

– Politika evropskih integracija obe ove administracije, a koju zaista naglašava sadašnja vlada, kao i položaj Svete stolice protiv priznavanja nezavisnosti Kosova, čine da će moja saradnja sa srpskim vlastima, uključujući i SPC, u oba perioda biti ocenjena veoma pozitivno. To zaključujem i na osnovu priznanja koje su mi ljubazno dodelili predsednik Nikolić i patrijarh Irinej sa Svetim sinodom. Negativan stav prema Svetoj stolici koji je predsednik Nikolić imao u prošlosti? Ne znam, uvek mi je na umu izreka da samo budale ne menjaju mišljenje tokom života …

Šta su glavni dometi nedavne posete predsednika Nikolića papi Franji i da li Vam se čini da su medijski prošla prilično „tiho“?

– Atmosfera sastanka pokazala se daleko boljom nego što se moglo očekivati. Ljudsko „zračenje“ između njih dvojice pokazalo se kao veoma 'kompatibilno'. Kako se može zaključiti, zbog činjenice da se poznat stav Svete stolice o Kosovu nije promenio i da je mešovita srpsko-hrvatska komisija, koju je predložio papa Franja, prihvaćena na obe strane, moglo bi da se otvori novo poglavlje u njihovim odnosima. Zašto je u medijskom smislu ta poseta prošla prilično tiho u Srbiji, zapravo ste Vi kao novinar pozvani da objasnite čitaocima…

Da li je tačno da je Vatikan odustao od potpisivanja konkordata sa Srbijom, koji će zameniti niz međudržavnih ugovora kojima će se rešiti status Rimokatoličke crkve u Srbiji? Neki od tih sporazuma već su potpisani tokom Vašeg mandata.

– Konkordati već duže vreme više nisu „u modi“. Pravni status Katoličke crkve radije rešavamo ugovorima sa državama, kakav je na primer 2011. potpisan sa Crnom Gorom. Sklapaju se i pojedinačni sporazumi u nekim oblastima od zajedničkog interesa, poput ovih o saradnji u visokom obrazovanju i bibliotekama između Svete stolice i Srbije, koji su potpisani 2014, od kojih je prvi ubrzo ratifikovan u Skupštini.

Zbog čega je za srpsku vlast i Crkvu sporno pitanje uloge kontroverznog kardinala Stepinca u Drugom svetskom ratu spušteno na nivo SPC i Hrvatske biskupske konferencije? Da li se time odgovornost za ponašanje RKC u Nezavisnoj državi Hrvatskoj prebacuje na lokalnu crkvu?

– Pitanje koje se tiče kardinala Stepinca smatra se ključnim zbog veze sa etničkim i verskim posledicama na istoriju i život Srba. U svakom slučaju, treba imati na umu da je to pitanje prebačeno na lokalni nivo samo u tom smislu da su članovi mešovite srpsko-hrvatske komisije, koju je predložio papa Franja, uglavnom iz ove dve zemlje i crkve, ali pod okriljem Svete stolice, tako da obe strane same postavljaju uslov za prihvatanje pomenutog predloga.

Da li je uobičajeno da se državne i crkvene vlasti neke zemlje, u slučaju kardinala Stepinca većinski pravoslavne, mešaju u pitanja kanonizacije u RKC?

– To jeste neobično, ali je razumljivo zbog istorijskih razloga, koje sam objasnio, a koji se dotiču ne samo duhovnih i crkvenih, nego i vrlo osetljivih političkih i etničkih posledica. U procesu beatifikacije – kanonizacije, ono što se uzima u obzir, a mislim da je tako i u Pravoslavnoj crkvi, jesu hrišćansko ponašanje, vera, prihvatanje stradanja od Boga, čista savest osobe, a ne njene ideje, koje mogu biti objektivno pogrešne… Iz ovog razloga Katolička crkva ne protestuje niti traži zaustavljanje kanonizacije člana druge crkve zbog njegovih eventualnih političkih ili oštrih teoloških stavova protiv katolicizma i papstva – u takvom slučaju jednostavno ga ne smatramo za sveca. 

 RKC je kardinala Stepinca već beatizovala i proglasila mučenikom, da li će ga kanonizovati čak i ako se SPC i Biskupska konferencija Hrvatske ne usaglase?

– Ne treba žuriti pre nego što se pomenuta mešovita komisija osnuje, počne da radi i daje rezultate.

SPC je najavila da će tražiti pomoć od Vatikana u diplomatskoj borbi protiv članstva Kosova u Unesku, a ambasador Darko Tanasković se založio za stvaranje šireg hrišćanskog fronta po ovom pitanju. Da li je to moguće, ako se ima u vidu da je RKC na Kosovu podržala kandidaturu Prištine za članstvo u Unesku?

– Već sam najavio da će papa primiti delegaciju SPC upravo zbog njene inicijative sa ostalim hrišćanskim crkvama po tom pitanju. Datum posete još nije preciziran. Što se tiče naše katoličke zajednice na Kosovu, više puta sam pokušao da objasnim javnosti da tamo imamo šezdeset hiljada vernika, gotovo svi su etnički Albanci, koji su sastavni deo tog društva i koji se, svakako, osećaju obaveznim da daju svoj doprinos životu i razvoju njihovog naroda na različitim nivoima. Iako oni, naravno, očekuju da Vatikan promeni svoju poziciju, izgleda da poštuju svoju međunarodnu uslovljenost – možda znaju za presedan NDH od 1941. do 1945, koju Vatikan takođe nije priznao. Više puta sam ponavljao da sam u kontaktima sa Vladom Srbije često potcrtavao da nepriznavanje kosovske nezavisnosti za Svetu stolicu nije jednostavno. Podjednako nije lako ni za naše katolike u Prizrenu da žive ovu neprijatnu situaciju.

Koliko je realno da Vatikan, po okončanju briselskog dijaloga, preispita svoj stav o nepriznavanju samoproglašene kosovske nezavisnosti?

– Ne znam. Pretpostavljam da će rezultati pregovora između Beograda i Prištine i uslovi pod kojim budu završeni svakako igrati ključnu ulogu, ne samo za Svetu stolicu. U tom smislu treba uzeti u obzir i nedavne izjave pojedinih vladinih zvaničnika prema kojima Kosovo više neće biti glavni problem za Srbiju.

Da li je predsednik Nikolić pozvao papu da poseti Srbiju i da li Srbija može da bude „most“ između Vatikana i Ruske pravoslavne crkve, kako predsednik Nikolić predlaže?

– Predsednik Nikolić je obnovio poziv papi da dođe u Srbiju, koji je već upućen prošle godine. I predsednik Tadić je pozvao papu 2009. Poznato je da je srpska vlada oduvek verovala da je poseta poglavara Katoličke crkve „korisna za Srbiju“. Neka onda perspektiva koju je izneo predsednik – to da Srbija može da postane crkveni most – krene svojim tokom.

Kako ocenjujete odnose sa SPC i u kom pravcu bi Vaš naslednik na mestu nuncija trebalo da razvija te veze?

– Pretpostavljam da mislite na odnose na institucionalnom nivou, čemu treba dodati da sam na ličnom planu nastavio i intenzivirao odranije dobre kontakte koje su moji prethodnici uspostavili sa crkvenim vlastima u SPC i velikim brojem vernika laika. Veoma sam zahvalan svima i toplo zahvaljujem Gospodu na ovoj jedinstvenoj životnoj prilici. U ovih šest godina prateći i slušajući moje pravoslavne sagovornike i prijatelje, shvatio sam da, osim priznavanja papskog primata na univerzalnom nivou u Crkvi, sve što nas deli jesu pre svega sporovi koji su najpre istorijski i politički, a tek onda crkveni, pa čak i teološki. Upravo zbog toga će se verovatno ponovo razmatrati. Gotovo u svemu ostalom se slažemo, zbog čega sam se ovde osećao kao kod kuće. Mešovita komisija o poznatim činjenicama iz Drugog svetskog rata mogla bi da postane, u skladu sa rezultatima, prekretnica u odnosima između crkava u Srbiji i Hrvatskoj. Na opštijem planu katoličko-pravoslavni odnosi mogli bi da se poboljšaju u skladu sa napredovanjem ili nazadovanjem ekumenskog dijaloga. Moj naslednik će dobiti iste instrukcije koje sam i ja dobio u vezi sa promocijom ekumenizma i približavanja hrišćana. Imajte na umu da nije Katolička crkva izmislila ekumenizam početkom 20. veka, već se pridružila pokretu tek posle 50 godina u vreme pape Jovana 23. i Drugog Vatikanskog koncila, posle dugih proučavanja, rasprava i teoloških pojašnjenja i, nažalost, malog raskola monsinjora Lefevra. Sada je ekumenizam za nas nepovratan put, na kome je neophodno da svi hrišćani prihvate izazove, čak i pretnje današnjice.

Istorija i sakralna arhitektura

Kakvi su vam planovi posle Beograda?

– Pored mojih crkvenih dužnosti – pojačane molitve i služenja reči Božjoj, nadam se da ću moći da se posvetim nastavku izučavanju istorije i sakralne arhitekture. Sa nadležnostima na ovom polju, zahvaljujući mojim sugrađanima, nastaviću da dajem doprinos kulturi i idejama u Nadbiskupiji i Opštini u mojoj rodnoj Akvili, koja je stradala u zemljotresu pre šest godina i sada je u punom procesu obnove. Posle toga, ako Bog želi, mogu da očekujem da ću otići da živim u Rimu u kuću za apostolske nuncije. Svakako da će Srbija, kao moja poslednja „ljubav“, ostati najbolje živo iskustvo u mojim mislima, srcu i mojim molitvama.

Glava na Zapadu, srce na Istoku

– Ono što je prvo ostavilo dubok utisak na mene jeste višestruk karakter Srbije, što ona duguje svom geografskom i geopolitičkom položaju i toj uklještenosti između dva pola: rimsko-konstantinopoljske i latino-vizantijske tradicije u prvom milenijumu, uz turski uticaj u drugom milenijumu, pa danas ima glavu na Zapadu, a srce na Istoku. Na ovu specifičnost je ponovo ukazao predsednik Nikolić na početku svog mandata 2012.  željom da vrata Srbije budu otvorena i ka Istoku i ka Zapadu. Ovo nije lak zadatak. Čak je i rizičan, o čemu svedoči istorija. Ali na to se može gledati i kao na dobru priliku, koja može da postane prednost. Takođe sam bio zatečen jedinstvenim multietničkim karakterom Katoličke crkve u Srbiji – Crkve koja se, kako sam često uočavao, ne može porediti ni sa jednom drugom Katoličkom crkvom u regionu i nije kažnjavana za eventualna političko-verska previranja koja su se dogodila izvan Srbije – kaže nuncije Antonini o svojim utiscima iz Srbije.