Gde Gugl divani sa Kalemegdanom

Ovako za Danas govori Lazar Džamić o svojoj novoj knjizi sabranih eseja i kolumni „Čaj od šljiva“ (Laguna), gde iz ugla srpskog emigranta u Londonu, na veoma zanimljiv način piše o Srbima i Englezima. Džamić je bivši (a sebe smatra i sadašnjim) profesionalni novinar na radiju i u štampi, konsultant za marketing i autor brojnih profesionalnih članaka o digitalnoj i analognoj komunikaciji, kao i sedam knjiga na razne teme. Poslednjih šesnaest godina baziran je u Londonu, sa karijerom stratega u nekoliko oglasnih agencija i, u poslednje dve, u Guglovom kreativnom timu ZOO. Predavač je na katedri za digitalni marketing Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu. Autor je i „Cvjećarnice u kući cveća“, kulturne studije o fenomenu jugoslovenskog uspeha stripa Alan Ford.

Napisao si da je ova knjiga tvoje svojevrsno pomirenje sa Srbijom. Kako ste se posvađali?

-Eh, kako, zbog neuzvraćene ljubavi… Mi nju voleli, ona nas nije. Pljačkala nas, ponižavala, maltretirala, predstavljala nas svetu u najgorem svetlu, ubijala nas u pojam na sto načina (ili, samo, ubijala), izvrgavala nas ruglu i uvek – uvek – za primer, za ugled, isticala ponavljače i siledžije, fanatike i raspikuće, paunove i hijene. Bio sam kivan na narod, na nas, pa onda na tu potencijalnu novu elitu od koje smo toliko očekivali i od koje smo tako malo dobili. Koja je, ispalo je, bila krojena od istog štofa od koga i Slobini stolnjaci i Arkanovi šinjeli. Onda sam otišao i shvatio da nije narod kriv. Nigde nije. Ljudi, u principu, imaju mnogo manje moći nego što se misli, tajna je u sistemu. Dovedi Engleza kod nas i oduzmi mu izbor i institucije i za jednu deceniju počeće da se ponaša slično. Odvedi Srbina u inostranstvo i za nekoliko godina eto uzornog građanina.

Ako smo išta shvatili iz nalaza neuro – i evolutivne psihologije iz poslednjih dvadesetak godina, to je da racionalnost i red nisu urodjene karakteristike, nikakva bogom dana svetlost koju svi gajimo u nama individualno, nego set skela koje postoje oko nas u jednom uredjenom društvu i ne daju nam da padnemo, teraju nas da se ponašamo civilizovano, dok to ne pređe u naviku i kulturu. Postoji razlog, kako je to jednom rekao moj omiljeni filozof Džozef Hit, da se civilizacije rastaču u varvarstvo, a ne obrnuto. I kada sam to shvatio, pomirio sam se sa Srbijom. Kriv je sistem i tu nam je, izgleda, prinuda Evrope jedini spas.

U jednoj recenziji piše da je u pitanju ozbiljna studija engleskih i srpskih korena?

-O toj ozbiljnosti će morati da sude čitaoci sami. Ono što je mene zanimalo je suštinska drama emigracije, ali ne nostalgija. Toga kod mene nije bilo, niti ima. Nešto drugo je u pitanju.

Emigracija, posebno ona dobrovoljna, je velika fantazija, u dva smisla. Jedan je onaj iznet u čuvenom eseju o izbeglištvu Edvarda Saida: fantazija fikcije, fantazija novog, neobičnog i neuobičajenog, često zbunjujućeg; narativa koji zahteva kodiranje koje ‘domaći’ ne moraju da upošljavaju. Ta fikcija je vrlo lična, uvek gledana kroz filter neposrednog iskustva: može biti tragedija ili herojska epopeja, priča o paklu ili raju – ali uvek postavljena na stranoj sceni. Želeo sam da napravim mali katalog idosinkrazija koje čine narative i ‘fikciju’ obe zemlje.

Drugi smisao je fantazija boljeg života, projekcija bolje budućnosti, tako jaka kod svih koji pate od (Mahmud) Dervišovog internog, mentalnog, izbeglištva u sredini koja jeste maternja, njihova, ali je i pored toga strana ili otudjujuća. To je fantazija zelenije trave na drugom pašnjaku, svetlijeg neba i širih vidika. Emigracija je za mnoge iz zemalja sličnim Srbiji zov sirena. Istina je, po mom iskustvu, negde na sredini. Novi narativi postoje, ali sa njima i izazovi; bolji život postoji, ali zavisi šta pod time podrazumevamo…

Šta je zajedničko za Srbe i Engleze, a šta ih razdvaja?

-Zajedničko im je to da su, naravno, ljudi. Ne trivijalizujem, ali svi mi delimo ista kognitivna iskrivljenja koja su evolucijom užičena u naš mozak. Samo što nam različiti sistemi to manje ili više, ove ili one, stavljaju pod kontrolu. Baza je, dakle, ista, ali se fil razlikuje. Oba naroda imaju mit o ruci providjenja nad nacijom, i ponašaju se adekvatno. Kod njih je tome zaslužna stvarna nekadašnja imperija, kod nas mitsko nebesko carstvo. Oba naroda ne vole mnogo da rade, samo što oni moraju i imaju gde; a i rade previše, pa i nije čudo da ne vole. Oba vole da piju, ali piju drugačije. Mi kao zaborav, oni kao laku igru i oslobadjanje. Oba vole sport, ali kod njih sport nije politika.

Ono što ih razlikuje je veće. U poređenju sa nama i ostatkom Mediterana, kao i većinom sveta, Englezi su i dalje osvežavajuće racionalni. Ali ne toliko kao ranije, moj je utisak. Ipak, razlika u odnosu na Srbiju je i dalje velika, otprilike jedan vek uređenog sistema i svakodnevnih navika. Prosečan Englez je račundžija koji glasa za svoju kuću, jer mu je to penzija, i za mali porez na svoju platu, koja nikada nije dovoljna. Svako ko to nudi dobija glasove.

Malo njih želi da živi u stanu, svako hoće kuću; šupe se ne prave od početka, nego kupuju u ‘uradi sam’ centrima; kada kritikuju, rade to zato da bi se nešto popravilo, kada ocenjuju djake, pomažu im da polože, ne da padnu; o istoriji malo pričaju, ali je fanatično održavaju u svakodnevnom životu; stvari ne popravljaju nego bacaju; Bitlsi su im narodna muzika; žive u tabelama, minutima i sekundama, ne mesecima; preskakanje redova se smatra kriminalom; ekscentrizam je nacionalni sport.

Čitava galaksija razlika koje su nama, kada smo tamo novi, ošamućujuće.

Ovde neki sanjaju London. Ti kažeš da se tamo živi dosadno. Zašto?

-Samo da precizno definišem taj tekst u knjizi: govorio sam o tome kako je mene London učinio dosadnim, ne da je grad po sebi dosadan. Naprotiv. Zašto? Zato što u razgovorima nema psovanja, zato što je međuljudska komunikacija, posebno u obrazovanijem društvu, meka, glatka, formalizovana i sa velikim simboličkim i stvarnim poštovanjem za drugu stranu. Nema lupanja rukom o sto, nema viceva (ili bar onoga što se kod nas time smatra), nema nagona da se drugome promeni pogled na svet tu i odmah, i po cenu svadje, nema suludih anegdota koje samo jedan nadrealan život, kakav je uglavnom kod nas, može da kreira. U Londonu je predvidljivo i dosadno na najbolji mogući način jednog stabilnog života – ali to čoveka nekako i zauzda, umiri, uproseči, smanji mu strasti i u principu ga učini manje zanimljivim sagovornikom za Srbiju: dramatički i anegdotski. Uz to, radi se mnogo, porodični život je komplikovan, nema se vremena ni za šta: pozorište, koncerte, putovanja… Tako da ja sada, kada sam kod nas – sem ako ne držim predavanje – više slušam, manje pričam. Ne zalećem se više, ne ispravljam krive Drine, ne popujem niti kukam – omlačio sam…

Koliko se srpska emigracija od dvedesete naovamo razlikuje od one emigracije iz Titovog perioda. Imaš u knjizi paralele sa četničkom emigracijom, kao i onima koji govore takozvani Srbish?

-U pitanju su vrlo različite emigracije. Ti romani i narativi su nastali u sasvim drugačije vreme, posebno u slučaju Crnjanskog. To nije moderni London.Čak i u Pekićevim ‘Pismima iz tudjine’, iz osamdesetih godina prošlog veka, vidi se to drugo vreme kada je teror značio IRA, kada je Jugoslavija još postojala, kada je globalizacija tek počela… Engleska je tada mnogo više bila Engleska, utočište više nego poslovna prilika.

Mislim da je danas lakše biti Srbin u Londonu, jer više nema veze sa srpstvom – ako je ikada imalo – nego sa ličnim afinitetima. Nema stigme iz ratnih dana (mada smo je mi osetili jedino u medijima, ne u ličnim kontaktima), svi su u Londonu stranci, ceni se struka i ličnost, i ništa više.

Pri tome, ima i malo onih, uglavnom starijih, nameračenih da sačuvaju svoje šubare, koji ne žele da govore engleski i hvale se kako im Englez nikada nije ušao u kuću. Jedan od njih, čuo sam, je objašnjavao svojim prijateljima probleme sa parkiranjem tako da je 'kar ispred, kar iza – a ja u bitvinu…' Drugi je zvao policiju da prijavi sumnjivog komšiju koji mu je ličio na masovnog ubicu o kome se tih dana pričalo po štampi; kada je dobio vezu, sve što je mogao da kaže je bilo 'Polis, polis!…kiler, kiler…krk-krk!' (dlanom prevlačeći preko grla dok je ispucavao ono 'krk-krk', kao da neko može da ga vidi…)

Emigracija je, kao što rekoh, narativ koji se čita sa obe strane.

Ne filozofiraju, samo se malo zamisle

Hoćeš li ovo štivo štampati možda za nekog engleskog izdavača u Britaniji. Koliko bi oni ovo shvatili?

-Ne verujem da će biti prevoda, zato što smo mi mnogo više zainteresovani za njih nego oni za nas. Uz to, Englezi poseduju vrlo refleksno odbijanje stranog mišljenja, po čemu su slični nama; samo, oni imaju mnogo više da pokažu u smislu opravdanja tog svog stava. Oh, shvatili bi oni sve iz knjige, samo ne bi marili! Kao i u slučaju Džordža Mikeša, na mišljenje stranca o njima se može obratiti pažnja samo ukoliko se ismeva. Oni ni svoje sopstvene arhetipske rasprave ne uzimaju ozbiljno, to previše miriše na jedan od najomraženijih koncepata u Engleskoj, najviše zbog toga jer ima vrlo francusku tradiciju: intelektualizam. Englezi ne filozofiraju, oni se samo malo zamisle… Ali zato punu pažnju posvećuju malim svakodnevnim ispoljavanjima tih istih arhetipova: ritualima i navikama. To im je vrlo važno. Ali relevantno mišljenje o tome imaju samo oni pravo da daju. Još jedna od njihovih zanimljivih idiosinkrazija…