Istorijske neistine lebde iznad nas

– Svojevremeno je poljski nobelovac Česlav Miloš s pravom kazao da „radikalni nacionalizam potiče mržnju ali i još nešto mnogo više od toga – skida s nacionalista obavezu da misle“. Vidite, nijedan od tih nacionalista parohijalnih dometa neće govoriti o represalijama posle propasti Prvog srpskog ustanka – da je, recimo, samo 17. oktobra 1813. godine u Beogradu 1.800 srpskih žena i dece izloženo na prodaju i da se ta slika ponavljala iz dana u dan. Da je po nekim procenama 100.000 Srba odvedeno u ropstvo (bez onih koji su prebegli u Austriju i Vlašku). A, treba znati, da je Beogradski pašaluk 1804. godine imao svega 470.000 žitelja. To im ne smeta, a smeta im što su zbog ustanka partizana Nemci takođe vršili užasne represalije. Da ne bude nesporazuma, ja sam protiv izazivanja bilo kakvih represalija.

Vidite, u devetnaestom veku smo gotovo sve postigli u miru, diplomatijom – saginjući se i „gužvajući kapu“. Navešću samo nekoliko ključnih momenata. Lebip-efendija je 21. novembra 1830. godine u Beograd doneo hatišerif kojim su Srbi dobili pravo na slobodu vere a Srbija široku unutrašnju autonomiju. Sultan Mahmud II izdao je te godine i berat po kome Miloš može bez ičijeg mešanja da „upravlja i otpravlja sve unutarnje poslove“. Sve će to biti potvrđeno „dopolnitelnim“ hatišerifom s kraja 1833. godine kao i beratom o naslednom kneževskom dostojanstvu. Rizvan-paša 1867. godine knezu Mihailu predaje ključeve Beograda – od tada turska uprava u Srbiji nema vojnih snaga niti ikakvu političku nadležnost. U miru je od 1833. do 1878. godine teritorija Srbije povećana za preko 13.000 km2 u odnosu na Beogradski pašaluk… I tako redom sve do Berlinskog kongresa kada se Srbiji priznaje nezavisnost. Faktički prve velike srpske pobede došle su tek sa balkanskim ratovima. Do tog vremena gotovo su sve sami porazi. Kakav je samo bio poraz od Bugara kod Slivnice 1885. godine kada je kralj Milah hteo da abdicira a Ilija Garašanin mu, bacivši papir sa ostavkom na pod, kazao: „Sram Vas bilo!“. Dakle, ta pogubna Dobričina teza je, u stvari, samo jedno kukavičje jaje. To je čista platforma velikosrpskog hegemonizma. Eto, Srbi su u ratu stvorili Jugoslavije a u miru su u njima bili eksploatisani… Politika postavljena na takvim temeljima nam je donela velikog zla.

Problem izdajstva, odnosno saradnje sa dojučerašnjim protivnicima je još porazniji po nacionaliste. Ostaju nemi pred pitanjem: da li je izdajnik srpstva veliki župan Stefan Nemanja koji posle poraza od vizantijskih careva od istih traži milost. Kada ženi sina kćerkom iz vizantijske dinastije s kojom je do juče ratovao i bio poražen. Da li su despot Stefan Lazarević, njegova majka Milica, žena kneza Lazara – da li su oni izdajnici kada su išli da prave sporazum sa sultanom Bajazitom koji im je ubio oca, muža… Da li je izdajnik patrijarh Spiridon koji je blagoslovio odlazak kod srpskog krvnika? Da li je izdajica Olivera kćerka kneza Lazara koja odlazi u Bajazitov harem? Da ne nabrajam dalje.

Istorijski falsifikati i nadriistoričari su odavno dobili pravo građanstva!?

Apsolutno ste u pravu. Potpuno je poražavajuće da patrijarh traži mišljenje od jednog nadriistoričara pored plejade naših briljantnih profesora istorije. Profesor Radivoj Radić, karijatida naše i svetske vizantologije, jedini je istupio protiv i takvih „naučnika“ i potpuno demaskirao njihovo neznanje i zle namere.

Na tom tragu navešću vam samo dva primera kako se laže naš narod.

Ima li i jednog Srbina, recimo, koji ne zna pesmu Milana Rakića „Simonida“: Iskopaše ti oči lepa sliko večeri jedne na kamenoj ploči… Međutim, kraljici Simonidi, poslednjoj ženi srpskog kralja Milutina, nisu iskopane oči na fresci u Gračanici na Kosmetu, kako je to opevao veliki srpski pesnik. Slikari konzervatori Zdenka i Branislav Živković su u toku konzervatorskih radova (1971-1976) očistili naslage sa očiju ove freske i videlo se da one nisu oštećene. Simonidine oči su lepe i svetloplave boje. Rakić (1876-1938) to nije mogao znati. A mi?

U prvoj deceniji XXI veka pesnik Petar Pajić – na svu sreću bez umetničkog kvaliteta i dometa jednog Rakića – pita se u jednoj svojoj pesmi: „Simonido, kad ćemo znati / ko ponovo ti oči kopa / da li to čine Azijati / il prosvećena Evropa?“ Dakle, mržnja i laž se šire i dalje… Samo se optužnica proširuje – naravno na Evropu. Ali, ne bilo koju Evropu, već prosvećenu Evropu.

S druge strane se ne pominju pravoslavci, Grci, koji su nam kroz istoriju naneli mnogo zla. Još je Sveti Sava imao velike probleme sa grčkim verskim hegemonizmom. I knjaz Miloš će 1816. godine doneti uredbu „da se stane na put pohlepi grčkih vladika“. Ostala je poslovica u Makedoniji: „Bolje turski metak nego grčko pero“.

Na samom kraju XIX veka, na molbu srpskog slikara Paje Jovanovića, koji je, 1896. godine, slikao svoju poznatu sliku Krunisanje cara Dušana u Skoplju, pisac Branislav Nušić, koji je tada bio srpski konzul, otišao je u manastir Jovana Preteče na Menikejskoj gori – koji je svojedobno nanovo podigao i bogato obdario Dušan Silni – da fotografiše freske cara Dušana, carice Jelene i kralja Uroša, Dušanovog sina. Slavni pisac je 1902. godine u svojoj knjizi Sa Kosova na sinje mora opisao grčka zlodela prema ovom manastiru. Po naredbi grčkog konzula i sa blagoslovom grčkog mitropolita grčki razbojnici su izgrebali celu fresko-kompoziciju i prekrečili zid. Tako je, na čast pravoslavnim Grcima, veli Nušić, uništen jedan veoma važan srpski spomenik. „Da je ta slika sačuvana, imali bi danas Dušanovu pravu sliku“, zaključio je veliki srpski pisac. O tom bestijalnom anticivilizacijskom činu pravoslavnih Grka danas se ne govori. Ali se i dalje peva kako su Albanci iskopali oči…

Navešću Vam još jedan vrlo ilustrativan primer pristrasne istorije, istorije koju su svi zaboravili jer daje sliku o nama koju niko ne želi da vidi, posebno nacionalisti.

Poznato je da su svađe oko genocida nad Srbima u NDH tokom početka Drugog svetskog rata umalo uništile jugoslovensku emigrantsku vladu u Londonu – „Jugoslavije više nema. Srbe ubijaju Hrvati“, reći će tada Slobodan Jovanović.

Međutim, gotovo je nepoznato da je tokom četiri godine rata (1941-1944) u Beogradu postojao konzulat Pavelićeve NDH „u prvom susjedstvu generala Milana Nedića“ – Dobračina br. 22 – „na najnezgodnijem stranom terenu“, kako je konstatovao ustaški konzul u Beogradu Ante Nikšić. Ali, ispostaviće se da je ustaški konzul bio u krivu. Debelo. Nijednom Srbi pred ustaškim konzulatom nisu protestovali iako je u Beogradu već bilo mnogo izbeglica, iako su Beograđani, dakle, iz prve ruke bili upoznati sa ustaškim zverstvima.

O tadašnjem sramnom ponašanju Beograđana ostavio je strašno svedočenje Dejan Medaković – kome se ne može prebaciti da nije nacionalista – i sam izbeglica u to vreme. Pišući kako su Nemci na Terazijama obesili neke nedužne ljude kao odmazdu za stradale vojnike Vermahta, Medaković navodi i jedan užasan detalj: „Vise oni na tim stubovima, prolaze tramvaji, a oni se kao lutke ljuljuškaju na junskom suncu. A za to vreme ljudi sede pred kafanama, kod Atine i Kasine i spokojno piju pivo… čak su i nemački vojnici bili iznenađeni ovakvim prizorom“.

Ali, nažalost, mitske sablasti i istorijske neistine lebde i danas…