Kako je Ćosić pobedio Andrića

Može li njihov primer biti zarazan do te mere da stvori kritičku masu koja bi vlasnika NIN-a navela na ozbiljnije razmišljanje o promeni pravila po kojima se ona od 1990. godine dodeljuje isključivo romanima napisanim na srpskom jeziku?

Teško da je išta od toga danas izgledno. Utoliko više što su u državama (i kulturama) iz kojih potiču ovi malobrojni „ninonostalgičari“ brojniji pisaci koji NIN-ovu nagradu doživljavaju kao zauvek odbačeni relikt ju-kulture. Paradoksalno je da su među njima i neki pisci čiji su romani nekada ovenčani njenim lovorikama. Takvima je ta nagrada danas senka na književnoj biografiji i neka vrsta moralnog tereta kojeg bi se rado otresli kad bi to ikako bilo moguće. Ali, pošto je prošlo vreme za neke radikalne poteze, poput odricanja i vraćanja, pribegava se onom što je jedino moguće u memoarskim rekapitulacijama: friziranju vlastitih osećanja s kojima je nagrada svojevremeno dočekana i primljena i njihovo podešavanje aktuelnim trendovima, ma koliko oni bili iščašeni.

Neki su se namrštili

Tako, na primer, Slobodan Novak u svojoj knjizi sećanja „Protimbe“ (Matica hrvatska, Zagreb, 2010) tvrdi da je, primajući ovu „uglednu“ ali i „zloglasnu“ nagradu (za „Mirise, zlato i tamjan“, kao najbolji jugoslovenski roman 1968), domaćinima sasuo u lice neku vrstu kontrazahvalnice: „U svojoj kratkoj zahvali rekao sam kako mi je drago što su mi je dodijelili ljudi kojima je toliko strana moja tema, a još više sredina u kojoj je roman nastao. Neki su se tamo (u Beogradu – prim. S. D.) bili malo namrštili.“ U novinskim izveštajima sa uručenja nisam mogao da nađem potvrdu da su takve reči zaista izgovorene, a neke još žive zvanice sa te dodele nisam hteo da propitujem. Ali, istine radi, treba reći da iz velikog intervja koji je Novak tim povodom dao NIN-u (2. februara 1969) zaista nije izbijao nikakav gejzir pobedničkog oduševljenja. Zadovoljstvo je, međutim, bilo očigledno a nije skrivao ni da je nagradu „želio da dobije“ i da je mislio da bi se takva želja dala ispuniti „kad bi bilo malo pravde na svijetu“.

Mihizova greška

A kako je, iz njegovog iskustva, izgledalo posle nositi u Hrvatskoj žig NIN-ovog laureata? I o tome se, u „Protimbama“, Novak ispoveda: „U novije, pak, vrijeme upisali su mi tu nagradu u grijeh neki hrvatski značajevi. Jer oni bi je bili svakako odbili – da su bili u prilici. Najsmješnije ispada kad mi to zamjera Predrag Matvejević…“ Prilikom našeg upoznavanja 2004, u dugom razgovoru u njegovom domu u Zagrebu, nije ni na koji način ostavljao utisak da je „nesrećan“ što je za sva vremena upisan u NIN-ove dobitnike. A nije krio ni da mu je drago što su „Mirisi“ bili izabrani među deset najboljih od svih nagrađenih romana u periodu 1954-2004. Rado je potpisao ugovor o njihovom reizdanju u NIN-ovoj jubilarnoj kolekciji i iskreno se čudio sinu Ranka Marinkovića što je odbijao da ustupi NIN-u autorsko pravo na objavljivanje „Kiklopa“, drugog hrvatskog romana sa liste „deset naj“.

U aktuelnim osporavanjima NIN-ove nagrade pojavljuje se i opaska da postoje pisci koji su bili potrebniji njoj nego ona njima. Ako je uzmemo kao više nego tačnu, onda bi svako pravljenje spiskova takvih autora moralo da se započne imenima Ive Andrića i Vladana Desnice. U ediciji „Of NIN: deset najboljih romana koji nisu dobili NIN-ovu nagradu (1954-2004)“ njihove knjige, „Prokleta avlija“ i „Proljeća Ivana Galeba“, zauzele su (2005) prvo i drugo mesto. Prvi nikada nije ni figurirao kao kandidat za nagradu a drugog su (1957) pobedile „Mrtve javke“ Aleksandra Vuča.

Dva prikaza Borislava Mihajlovića Mihiza u NIN-u, „Korena“ Dobrice Ćosića (23. januara 1955) i Andrićeve „Proklete avlije“ (6. februara iste godine) verovatno su, i pre završne i, izgleda, jedine sednice žirija, presudili ko će biti prvi dobitnik NIN-ove nagrade kritike za roman godine. A evo i zašto.

Za Ćosićev roman Mihiz je napisao da je „sposoban da podnese“ i „mnogo više nedostataka“ nego što ih ima pa „da ostane jedan od najznačajnijih romana naše književnosti“ jer „Koreni“ su „zarili duboko u zemlju“. Andrićev kratki roman Mihiz je pak odredio kao piščevu „najnoviju novelu“, koja „pozajmljuje mnogo svojih valera od onoga što se već odavno oseća kao određeni pripovedački svet Ive Andrića“. Dakle, za Andrića standardno, a za srpsku književnost ništa izuzetno (uzgred, kasnije će se Mihiz korigovati.)

Nagrada – žrtva režima

„Prokleta avlija“ je tako, zbog netačnog žanrovskog određivanja od strane uticajnog člana žirija, izgubila i formalnu šansu da konkuriše za nagradu. Eliminišući na taj način Andrićev, po mnogima, najbolji roman, žiri je jednoglasno odlučio da nagradi Ćosićeve „Korene“. Na tu odluku nadvila se kasnije još jedna senka. Pojavile su se, naime, spekulacije da zbog formalnih razloga te 1954. godine ni Ćosić nije mogao biti kandidat za dobitnika nagrade. Jer, navodno, „Koreni“ su izašli iz štampe tek početkom januara 1955. i mogli su doći u obzir za razmatranje tek u toj godini. U časopisu „Heretikus“, br. 1/2004, u tekstu Marinka Arsića Ivkova „Koreni NIN-ove nagrade“ se navodi: „Dostupne činjenice… govore da je žiri čekao izlazak Korena iz štampe, što pobuđuje sumnju da je dobitnik nagrade određen unapred i da je navođenje užeg izbora u saopštenju bila obična farsa.“

Povlačenja romana iz konkurencije bilo je i ranije ali takvim postupcima, motivisanim najrazličitijim razlozima, nikada nije bio cilj diskreditovanje same institucije nagrade. Pisci minornih knjiga, bez šansi za prolazak u bilo koji krug izbora, „izuzimali“ su se iz konkurencije zato što je to bio jedini način da na sebe skrenu bar neki delić javne pažnje. Oni ozbiljniji, poneki čak iz nacionalnog književnog kanona, činili su to gospodski, bez javne buke i samoreklamerstva. Jednom je takav potez, preko svog izdavača, povukao i Radomir Konstantinović, NIN-ov laureat iz 1960. za roman „Izlazak“. U pitanju je bio roman „Dekartova smrt“ (Mir, Novi Sad) i 1996. godina, kada je predsednik žirija bio Nikola Milošević. Iako smo posle toga često razgovarali, nikada ga nisam pitao zašto je to učinio. Ali, mogao sam naslutiti da, na jednoj strani, nije hteo da pristane da mu knjigu vrednuje tadašnji predsednik žirija i, na drugoj, da nije želeo da se kandiduje za bilo kakvo društveno priznanje Miloševićeve Srbije, iako su i sama nagrada i list koji je dodeljuje bili žrtve tog istog režima. Režima koji je stvorio i preduslove da, za vreme kohabitacije Koštunice i Tadića, budu predati u ruke stranom vlasniku, uprkos nastojanjima pokojnog premijera Zorana Đinđića da se pronađe način da akcionari najstarijeg i doskora najuglednijeg srpskog nedeljnika postanu njegovi novinari. Ali, to je tema i priča za neku drugu priliku.