Kladionice tipuju na Beloruskinju, javnost na Harukija Murakamija

Švedska akademija je, prema rečima doskorašnjeg sekretara Petera Englunda, ove godine primila 259 predloga. Lista je prvobitno skraćena na 198 imena, među kojima je bilo i 36 autora koji nikada do sada nisu bili razmatrani, da bi postepeno, tokom leta, ostalo samo pet ozbiljnih kandidata. Prema podacima poslednjih godina jedinog relevantnog izvora potencijalnih laureata, britanskoj kladionici Ladbrokes (!), najviše šansi ove godine ima beloruska književnica i novinarka Svetlana Aleksejevič.

Autorka knjige „Rat nema žensko lice“ je, bez ikakve sumnje, najznačajnije ime beloruske književnosti danas. NJena dokumentaristička proza sastoji se iz monologa žena i deca o životnim iskustvima tokom ratova u Sovjetskom Savezu i postsovjetskom periodu. Kako poslednjih godina dobija brojna svetska priznanja za književnost, ali i angažovanost i mir, Svetlana Aleksejevič se sve češće pominje i među favoritima za Nobelovu nagradu.

Kladionice daju solidne šanse i kenijskom autoru Ngugi va Tiongo, koji piše na gikuju jeziku, Peteru Handkeu, DŽojs Kerol Outs, Filipu Rotu, kao i sirijskom pesniku Adonisu, koji zbog aktuelne političke situacije i migracione krize, prema nekim procenama, ima sve veće izglede za pobedu. Ipak, neizostavno ime na kladioničarskim tabelama je svojevrsna književna zvezda Haruki Murakami.

Japanski pisac koji ima horde fanova širom sveta i kojem etiketa Nobelovog laureata ne bi, pak, donela veću popularnost na Zapadu, budući da su redovi ispred knjižara pred objavljivanje njegovih knjiga sasvim normalna stvar, za mnoge književne kritičare „nije materijal za Nobelovu nagradu“.

Na pitanje šta on misli o činjenici da je već godinama viđen kao glavni favorit, Murakami je izjavio da ga to „užasno nervira“.

„Ne može se reći da zaista postoji zvanična lista. To su samo privatne kladionice koje izmišljaju kvote. Ne može se to porediti sa konjičkim trkama“, kazao je Murakami.

Kako pišu strani mediji, u Japanu bitka za Nobela ipak ima epske razmere. Jasunari Kavabata bio je 1968. prvi Japanac koji je dobio najvažniju književnu nagradu na svetu, iako je godinama unazad Jukio Mišima smatran za glavnog favorita u zapadnim medijima i njegovo ime se pominjalo uz Nobela gotovo koliko i Murakamijevo danas. Mišima je čak oktobra 1965. kada je Japan dobio ovo priznanje u oblasti fizike pobegao na Tajland da ne bi morao da daje izjave za medije. Nakon što je priznanje dodeljeno Mišimovom uzoru, rekao je da će naredni japanski književnik koji će dobiti Nobela biti njegov rival Kenzaburo Oe, što se zaista i dogodilo, ali tek 1994.

No, s druge strane, kako ističu književni kritičari, svi pomenuti autori imaju podjednake šanse za nagrade, kao i oni koji nisu toliko poznati široj javnosti, zbog čijeg bi imena prosečan čitalac u svetu ostao začuđen, češkajući se po glavi. Proglašenje austrijske književnice Elfride Jelinek 2004. godine, francuskog pisca Žan-Marija Gistava Le Klezioa 2008, kineskog autora Mo Jana 2012, pa i prošlogodišnjeg laureata Patrika Modijana zapanjili su čak i književne stručnjake, budući da ova imena nisu bila toliko poznata izvan granica njihovih zemalja. Malo poznati pesnik ili radikalni dramski pisac, čija dela do sada nisu prevedena na engleski jezik, zapravo se mogu naći u Nobelovom panteonu koliko i renomirani autori.

Književni kritičari ističu da se Murakami, Adonis, Filip Rot, Bob Dilan i dalje, godinu za godinom, pominju u medijima i na kladionicama kao potencijalni dobitnici, te da svaki put, koliko god da su svi svesni da su oni ipak samo favoriti čitalaca, a ne članova Akademije, ljudi i dalje veruju da ovo može biti godina u kojoj će Murakami pobediti.

Kladionice pogađaju

Britanski lanac kladionica Ladbrokes poslednjih godina postao je relevantniji izvor potencijalnih kandidata od književnih stručnjaka. Od 2005, otkada je ova kladionica uvele mogućnost klađenja na dobitnika najvažnije literarne nagrade na svetu, pogodila je u malo manje od 50 odsto slučajeva – tačnije pogodili su ime dobitnika 2006, 2008, 2009. i 2011, dok su ostalih šest puta dobitnici bili među kandidatima sa najmanjom kvotom (Alis Manro i Mo Jan su se našli na drugom mestu, samo zato što je Murakami bio prvi, na primer). Ovo je ogroman uspeh, ako se ima u vidu da Švedska akademija razmatra stotine nominovanih u neverovatnoj tajnosti – liste kandidata objavljuju se 50 godina nakon dodele, a datum objave imena dobitnika ljubomorno se čuva do dva dana pre samog događaja. Pa čak i kada se objavi dobitnik milion evra, nemoguće je otkriti kako su razmatrani kandidati.