Ozna u ime naroda

Planirano je da Katarina Jovanović otpeva himnu Republike Srbije „Bože pravde“, a Aleksandar Manevski „Vostani Serbie“. Izložba je, kao što je poznato, posvećena dugo prećutkivanim zločinima počinjenim u doba komunizma i prva je velika i sistematična muzejska postavka ovakvog tipa u Srbiji, ali i na prostoru bivše Jugoslavije.

Imajući u vidu njen veliki značaj, organizatori su se potrudili da nas na događaj upute nedeljama unapred, kada su na ulazu Muzeja postavljeni veliki plakati sa potresnim fizionomijama Čedomira Jerinkića, seljaka, i Borislava Pekića, književnika.

Preko puta, gotovo isto toliko dugo, nalaze se radnici. U žrvnju predatorskog kapitalizma. Nasipaju šljunak, pripremaju teren za budući parking nedaleko od Narodne skupštine. U ime ideologije profita. Između ta dva prizora, ipak, dominiraju Jerinkić i Pekić, iako deluju pregaženo. I od ideologije unutar Muzeja i od one koja je okružuje.

U monografiji koja prati izložbu, svojevrsnoj „enciklopediji stradanja“, na poslednjoj stranici nalazi se fotografija Skidanje petokrake sa Skupštine grada Beograda iz 1997. godine, koja će, možda, zaokružiti utisak ili potaknuti nova pitanja. Na njoj je nasmejan Zoran Đinđić s „trofejem“, koji su alpinisti jedva skinuli s novog dvora. „Ovo je prvi simboličan čin koji treba da pokaže da ideološki simboli spadaju u muzeje i da Beograd ne pripada nijednoj ideologiji, nego sebi i ljudima koji tu žive“, rekao je tada gradonačelnik glavnog grada.

Šta se može videti u Istorijskom muzeju Srbije? Više od 1.000 eksponata koji kroz četiri scensko-tematske celine otkrivaju dokumenta o narodnim neprijateljima i lokacijama masovnih grobnica, originalne akte Ozne i drugu arhivsku građu, autentične fotografije, lične predmete stradalih, kao i audio i video-zapise sa svedočenjima savremenika i potomaka o masovnim likvidacijama počinjenim staljinističkim metodama.

Sadržaj izložbe je koncipiran hronološko-tematski s ciljem da posetioca provede kroz vreme i prostor represije podražavajući scenario progona. Ideja je da se usmerenim kretanjem od hapšenja i saslušavanja do egzekucije ili osude i prevaspitavanja prati sudbina uhođenih.

– Rankovićeva kancelarija treba između ostalog da predstavi ko su bili vodeći ljudi Odeljenja za zaštitu naroda, kaže Srđan Cvetković za Danas. -Tu su sto, stari tip pisaće mašine Remington, lisice, strukturna šema organa Ozne. Fali samo telefon koji treba da zvoni zanimljivo je, eto, i da je Branka Ćopića pratio agent zvani Remington.

Naš sagovornik priča da će publika moći da vidi rekonstrukciju Petrove jame na printu, zahvaljujući tome što su organizatori izložbe maketu tog mučilišta dobili na poklon od njegovog bivšeg zatočenika Nikole Golubovića, odnosno njegovog brata, pošto je Nikola u međuvremenu preminuo. Petrova jama je zatrpana pred dolazak Aleksandra Rankovića na Goli otok 1951. godine i danas niko i ne zna gde se tačno nalazi. Bila je široka 20 metara, duboka osam, imala je ogradu od dva i po metra visine i u njoj su izdržavali kaznu najtvrdokorniji zatvorenici. Nazvana je po Petru Komneniću, predsedniku Narodne skupštine Crne Gore, koji je bio prvi zatočenik.

– Tu su uglavnom dovođeni robijaši poput Vlade Dapčevića, kaže Cvetković i dodaje da postavka sadrži i rekonstrukciju Golog otoka sa prvim barakama i spravama za mučenje. – Žica u centralnom holu Muzeja na simboličan način predstavlja improvizovani logor s kojim završavamo scenu, jer su odatle ljudi odvođeni na streljanje. Tu će biti izložena karta Srbije sa obeleženim mestima tajnih grobnica gde su ljudi ubijani bez ikakvog suđenja. Svuda okolo su postavljene njihove fotografije, a u vitrinama ispod, koje nalikuju na grobove, nalaze se lični predmeti tih ljudi.

Među njima su i lične stvari Dragoljuba Mihailovića, načelnika štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini, koje su mu oduzete prilikom hapšenja. Njih je za potrebe postavke pozajmila BIA, dok je Pekićeva porodica ustupila piščeva pisma iz zatvora. Cvetković ističe scenu likvidacije narodnih neprijatelja, to jest, poslednja pisma – prošvercovane knjige iz zatvora, na kojima su ljudi ostavljali svoje poslednje poruke.

– To su zaista potresne reči, pa i pesničke umotvorine. Recimo, dečko od 18 godina koji je bio u zatvoru Đušinoj ulici i kasnije streljan na jastučnici je, između ostalog, zapisao „Čovek kad izgubi sve. Ostaje mu još samo jedno. Da ožali sam sebe.“