Paleta mnogih boja Rusije kakva je nekad bila

Prokudin Gorski bio je potomak starog ruskog plemstva, fotograf cara Nikolaja II i Rusije pre Boljševičke revolucije. Po zanimanju hemičar, izumeo je fotografije u boji i bio pionir u ovoj materiji. Prokrstario je sve četiri strane carstva sa svojim aparatom ostavivši retko svedočanstvo o jednoj manje poznatoj, večnoj Rusiji.

Od 1915. do 1917. sa sobom je doneo na hiljade fotografskih ploča na kojima su gradovi, sela, narod u polju, crkve, umetničke i industrijske

građevine imperije (jedina Tolstojeva fotografija njegovo je delo), koje svedoče o svojevrsnom napretku pre nego što je nastupilo novo političko uređenje. Ovekovečio je crkve i manastire, pejzaže i narod Urala, Volge, prelepe četinarske šume, Belorusiju, boravio sa uzgajivačima stoke, polunomadima (Baksirijiti) i plemenima Dagestana, fotografisao žene u tradicionalnim nošnjama, prodavce dinja, radnike u rudniku i polju sve do Centralne Azije, Avganistana i Turkistana.

Zemlja je već bila ušla u industrijsku eru, ali ovaj narod to još uvek nije znao. Reč je o ambicioznoj i dokumentarnoj reportaži, u kojoj Gorski kao da je stvorio Zadkinovu Rusiju, onu pre revolucije, i kao da je znao da je slika poslednji put pre modernog doba. Zbog toge su prizori nostalgični, poetični iako po svom pikturalizmu ne izgledaju udaljeni od našeg doba (pre svega zbog boja). Samo ih odaju mali detalji poput zemljanih, utabanih puteva, cipela od krzna ili zastarelog načina obrađivanja zemlje.

Revolucija 1917. i građanski rat, koji je Lenjin toliko priželjkivao („transformisati imperijalni rat u civilni rat“), oterali su ga iz Rusije, pa je preko Norveške i Engleske izbegao u Francusku, sa celokupnim svojim fotografskim materijalom. Živeo je u Francuskoj od 1922. do avgusta 1944, nepoznat i nepriznat (izuzimajući zajednicu ruskih izbeglica u Parizu).

Slučaj „komedijant“ hteo je da po završetku rata Amerikanci (mudriji od Francuza) otkupe od familije Gorski čitavu kolekciju fotografskih ploča, koja je u sanducima u podrumu Kongresne biblioteke u Vašingtonu čuvana skoro jedan vek.

Bez rešenosti te biblioteke da 2000. godine skenira sve negative (što čini hiljadu snimaka) i prebaci ih digihromatografskom tehnikom u numerički format, ovi, dosad fantomski snimci ostali bi i dalje fantomi i mrtve slike za čovečanstvo. Štampanja ovih fotografija na papiru i njihove komercijalizacije, za divno čudo, neće biti. Ova izložba proslavlja i stopedesetogodišnjicu rođenja Mihaila Ivanoviča Prokudina Gorskog, a poštovaoci istorije i kulture Rusije sigurno je neće zaobići. Amerikanci su je videli 2011. godine u Vašingtonu.

Prokudin Gorski odmara se na ruskom groblju (Sainte-Genevieve des Bois), ovde, u Francuskoj.

U „društvu“ dela u mermeru i bronzi

Inače, u prvim salama Muzeja Zadkin mogu se videti dela osnivača muzeja, vajara Osipa Zadkina u mermeru, kamenu i bronzi i tu je umetnikova inspiracija primitivna umetnost. „Žena sa lepezom“ i „Leda“ su kubistička faza. Poseta izložbe se posle pet sala nastavlja i u vrtu i umetnikovom ateljeu, gde su izložena najveća dela poput „Rebeke“ i „Omaža Apolineru“. „Šuma ljudi“ ili „Ruke bilja“ (1957/58) reflektuju njegovu privrženost i ljubav prema prirodi i traganje za sjedinjavanjem ljudskog i vegetativnog. Vrt muzeja uredio je pejzažista Žil Klemen, na način kako bi dela vajara inspirisana šumom i drvećem ostala u harmoniji.

Muzej majstora kubističke skulpture

Muzej Zadkin posvećen je vajaru Osipu Zadkinu (1890 – 1967), jednom od najvećih majstora kubističke skulpture, rođenom u Vitebsku, Belorusija. Nalazi se kraj Luksemburškog parka, u Šestom pariskom arondismanu, u romantičnoj kući gde je Zadkin živeo i stvarao i koja je po njegovoj ličnoj želji i uz saglasnost njegove supruge Valentine Praks (slikarke) poklon gradu. Jedna od specifičnosti ovog muzeja jeste da je pristup slabovidim i slepim osobama olakšan, jer im je dozvoljeno da dodiruju dela koja su potpisana i Brajevom azbukom. Ovo je začuđujuća i savremena reportaža, poziv na putovanje po carskoj Rusiji, čiji je i Zadkin deo, jer je tu rođen, i ukrštanje jedne duple biografije i geografije dva umetnika koje su praktično bile nezamislive (ništa bez Amerikanaca). I jedan i drugi otkriveni su fotografskom magijom, koja sa vekom distance ukida vreme i svojim bojama i motivima spaja prošlost i sadašnjost.