Planeta slavi "Seviljskog berberina"

Reč je obnovljenoj produkciji Ivane Dragutinović Maričić iz 2010, koju je davne 1978. režirao pokojni Borislav Popović. Glavne uloge pevaju Vladimir Andrić (Figaro), Ljubomir Popović (grof Almaviva), Aleksandra Angelov (Rozina), Nebojša Babić (Don Bartolo), Dragoljub Bajić (Bazilio), Svetlana Nestorov (Berta). Orkestrom i horom NP dirigovaće Đorđe Stanković. „Seviljski berberin“ je trenutno jedina opera na repertoaru NP koja se peva na srpskom jeziku – prevod libreta Čezarea Sterbinija uradio je Velimir Živojinović.

Rosini je „Seviljskog berberina“, remek-delo italijanske opere bufa, komponovao za, kako tvrde istoričari muzike, svega dve-tri nedelje u svojoj 24. godini. On je tri decenije posle premijere čuvene Mocartove opere „Figarova ženidba“ potpisao ugovor sa rimskim Teatrom Argentina o pisanju nove opere u kojoj se ponovo pojavljuju Mocartovi junaci – dovitljivi berberin Figaro, grof Almaviva i lepa Rozina. Kao i Mocartov libretista Lorenco da Ponte i Čezare Strebini, koji je napisao libreto za Rosinija, koristio je komade francuskog pisca Pjera Ogistena Karon de Bomaršeoa, književnog oca „Figarove ženidbe“ i „Seviljskog berberina“.

Rosinijevo delo, u kome muzikolozi posebno ističu „živ dramski izraz i izvanrednu umetničku snagu“, premijerno je izvedeno u Teatru Argentina 20. februara 1816, pod naslovom „Almaviva ili Uzaludna predostrožnost“. U to vreme već je postojala opera „Seviljski berberin“ danas zaboravljenog italijanskog kompozitora Đovanija Paizijelija, čija je premijera održana 1782. u Sankt Peterburgu.

Rosini je od starijeg uvaženog kolege dobio dopuštenje da komponuje operu istog sadržaja, jer je Paizijeli smatrao da je kao kompozitor nenadmašan. Iako nije prisustvovao premijeri Rosinijevog dela da mu ne bi dao na značaju, Paizijeli je, kako tvrde istoričari operske muzike, ipak organizovao „kontrakampanju“ među kompozitorima, libretistima, impresarijima i angažovao najbolje zviždače. Iako je premijera bila na ivici propasti, Rosinijev „Seviljski berberin“ je kasnije nasledio naslov Paizijelijeve opere i već dva veka oduševljava publiku svojom neuzdržanom šaljivošću, životnošću i šarmom. Ova opera je i filmovana, a kao muzička inspiracija poslužila je ruskom reditelju Nikiti Mihalkovu za film „Sibirski berberin“.

Muzikolozi ukazuju i na socijalnu dimenziju ove opere u kojoj Rosini „odbacuje neke etičke konvencije opere 18. veka inspirisan lakom, živom, vedrom i satiričnom Bomaršeovom komedijom i primenjuje izvesne modele Mocartove „Figarove ženidbe“ na novu društvenu stvarnost u trenutku kada buržoazija zamenjuje stari svet aristokratije i kad je novcem moguće postići sve“. Muzički znanstvenici takođe ističu i da je: „Rosini u 'Seviljskom berberinu' svestran u svojoj izvornosti, jer se izvanredna snaga umetničkog dejstva ovog njegovog remek-dela zasniva na živom i istinitom dramskom izrazu u solističkim partijama i ansamblima, snazi rečitativa, vrlo značajnoj ulozi orkestra, koji je često potpuno ravan sa pevačima na sceni sa kojima čini nerazlučivu celinu“.

Rosinijev „Seviljac“ na sceni NP u Beogradu prvi put je izveden 22. septembra 1882, kao Bomaršeova „komedija sa pevanjem“ u kojoj je korišćena i muzika Davorina Jenka. Sledeća produkcija izašla je 24. januara 1921, pod dirigentskom upravom Stanislava Biničkog i u režiji Evgenija Marijašeca, koji je tumačio i lik Bazilija. Njena obnova je premijerno izvedena početkom Drugog svetskog rata, 24. novembra 1941. u režiji Nikole Cvejića i pod palicom dirigenta gosta Osvalda Buholca. Cvejić je režirao i prvog posleratnog „Seviljskog berberina“ u NP, koji je pred publiku izašao 15. septembra 1945. godine. U produkciji, čija je premijera održana 31. marta 1961, režiju i scenografiju potpisao je Bojan Stupica, a dirigent je bio maestro Angel Šurev.

U „Seviljskom berberinu“ u NP pevala su sva najveća i najznačajnija imenasrpske i jugoslovenske operske scena. Poslednja produkcija, koja je na sceni izvedena 1. juna 1978. u režiji Borislava Popovića, izvodi se i danas. Njena obnova, koju je uradila Ivana Dragutinović Maričić, izašla 17. aprila 2010, dosad je, prema podacima NP, izvedena 28 puta pred više od 13.000 gledalaca.

– „Seviljski berberin“ je kultna predstava u našem pozorištu. To je operska „Buba u uhu“ – ono što je Fejdoov komad u JDP-u, to je „Seviljski berberin“ kod nas u Operi NP. Svež, zanimljiv, smešan – „Seviljac“ će uvek imati svoju stalnu publiku. Nju treba negovati i očuvati, ali i privući novu, mladu. Ovo je idealna predstava koja uspeva i u jednom i drugom već jako dugo – kaže za Danas Ivana Dragutinović Maričić.

Prema njenim rečima, najveća zasluga za dugovečnost ove opere u prvom redu pripada kompozitoru i libretisti, a potom rediteljima i protagonistima.

– Uvek je poželjno da u podeli imate neko veliko pevačko ime, ali je presudno da je produkcija dobra – da je reditelj dobro uradio svoj posao i napravio zanimljivu predstavu, koja se dotiče današnjeg gledaoca. Treba izazvati smeh u publici, naći način i meru, stajati iza toga – objašnjava sagovornica našeg lista.

Ivana Dragutinović Maričić smatra da moderno čitanje „Seviljskog berberina“, za kakvo se odlučila, recimo, Opera u Sidneju, može da bude „zanimljiv eksperiment, ali da to treba izvesti pažljivo kako modernizacija ne bi prešla u banalizaciju“. Ona objašnjava da je obnova „Seviljskog berberina“ u NP 2010. urađena ubrzo posle smrti Borislava Popovića, zbog čega je predstava samo osvežena, uz poštovanje Popovićevih rediteljskih zamisli koje se drže epohe.

„Labud iz Pezare“

Đoakino Rosini (1792-1868), kog je Hajne, zbog mesta rođenja, nazvao „Labudom iz Pezare“, uz Dinicetija i Belina spada u vrh ranog italijanskog belkanta. Sin gradskog trubača i poznate operske pevačice, Rosini je od malena pokazivao izuzetnu nadarenost za muziku, talenat z improvizaciju, ali i poslovičnu lenjost – priča se da je komponovao u krevetu i da mu je bilo lakše da ponovo napiše celu ariju nego da podigne ispisan notni list koji bi mu pao na pod. Autor je 40-ak opera, pisao je i kantate, kamernu i duhovnu muziku, uključujući „Stabat Mater“ i „Malu svečanu misu“. Debi je imao 1810. u Veneciji operom „Bračni ugovor“, posle koje su usledili: „Tankredo“, „Seviljski berberin“, „Pepeljuga“, „Italijanka u Alžiru“, „Turčin u Italiji, „Mojsije u Egiptu“, „Bagdadski kalif“, „Semiramida“, „Elizabeta, kraljica Engleske“, „Vilijem Tel“…, od kojih je većina najviše poznata po virtuoznim zahtevima za orkestar. Iako je bio na glasu kao kompozitor koji godišnje piše dve do tri opere, Rosini je posle „Vilijama Tela“ (1829) narednih 39 godina uglavnom uživao kao renterijer, sladokusac i duhovni kozer između Italije i Pariza, gde je kao direktor Italijanskog teatra dobio i zvanje kraljevskog kompozitora i inspektora pevanja u Francuskoj.

Angelov: Učitelj za pevače

– Rosini je predivan kompozitor i učitelj za glas – vraća pevače osnovnoj boji glasa i tehnici pevanja. Imala sam sreću da sam pevala mnoga njegova dela – pisao je dosta baš za moj tip glasa: „Seviljskog berberina“, „Pepeljugu“, „Italijanku u Alžiru“, čija se obnova u NP očekuje u martu; pevala sam u Italiji i njegovu „Malu svečanu misu“ – božanstveno delo pisano za mecosopran. Veoma mi prija njegov stil pisanja, iako po talentu nisam „Rosini pevačica“ – nemam prirodno te kolorature i taj brzi način pevanja, ali to se trenira. Iz takta u takt, stranica po stranica. Sve su to razlozi zbog kojih se vraćam Rosiniju u ovom periodu moje karijere – vraća me na početak, što je jako dobro za higijenu glasa i tehnike pevanja – kaže za Danas prvakinja Opere NP Aleksandra Angelov, koja će 13. februara pevati Rozinu. Ona je u NP debitovala u ovoj operi kao Berta 8. aprila 1993, kad je u „Seviljskom berberinu“ pevao veliki deo originalne postavke iz 1978, a na predstavi kojom je obeležena 25. godišnjica ove sada već kultne Popovićeve režije pevala je Rozinu. „Ova predstava je dugovečna i popularna pre svega zbog dobrih protagonista iza kojih stoji veliki timski rad od najmanje do najveće uloge. Za mene je velika čast što ću pevati u subotu, kada se obeležava ovaj veliki jubilej „Seviljskog berberina“, kaže Aleksandra Angelov, koja bi trebalo da u najavljenoj obnovi „Italijanke u Alžiru“ peva glavnu ulogu – Izabelu.

„Seviljac“ u svetu

U subotu, osim u Beogradu, „Seviljski berberin“ će se naći i na sceni Opere u Rimu, Atini, Berlinu, Sidneju… Uz dve predstave Rosinijeve „Pepeljuge“ „Seviljski berberin“ u novoj produkciji, koju povodom jubileja potpisuju reditelj David Livermor i dirigent Donato Renceti, na repertoaru rimske Opere biće od 11. do 21. februara. Preksinoćnu premijeru prenosio je RAI5. Više operskih kuća širom Italije najavilo je nova izdanja „Seviljskog berberina“ tokom februara. Rimski Teatar Argentina, u kome je „Seviljski berberin“ 1816. započeo svoj scenski život, 200. godišnjicu prvog izvođenja ovog dela obeležio je premijerom 14. decembra 2015. sa internacionalnom podelom u režiji Vivijen Hevit i pod dirigentskom palicom Danijela Moronija. Slično je postupio i njujorški Metropolitan, gde je „Seviljski berberin“ – prva opera izvedena na italijanskom jeziku u Njujorku 1825, na repertoaru bio u decembru 2015. i početkom januara 2016. U Atini je za 13. februar najavljena premijera koju Grčka nacionalna opera priprema u koprodukciji sa Gradskim teatrom iz Bolonje. Predstava koju režira Frančesko Mišeli biće do 28. februara na repertoaru Atinske opere, čijim će orkestrom dirigovati Miltis Logiadis i Konstantin Diminakis. Opera u Lavovu jubilej „Seviljskog berberina“ obeležiće krajem februara.