Poruke ispod Ljubičevskog mosta

Mnogo se iz ovih činjenica može i zaključiti i pitati. Ali, „krovno“ je – da li su vode, podzemne, nadzemne, na izvorima i vrelima koja se neretko – a pitanje je i da li kontrolisano – fabrički „kaptiraju“ i pakuju za tržište direktno u plastične flaše i demižone, takođe neprocenjiva nacionalna baština i koliko se za nju mari?

Ovo je pitanje pojačano ovih vrelih dana produženog Miholjskog leta koji su i dodatno javno bili zagrejani kampanjom i odsudnom borbom za onu drugu, kosovsku kulturnu baštinu, pa ove dve vesti niti su isticane, a ni dovođene u vezu. A kad se sve sabere, još jednom se pokazuje da sveukupan odnos prema vodama nije ni izdaleka na nivou koji to pitanje zaslužuje, a daleko, daleko ispod onog kojim glagolje brojne deklaracije o njemu. Reklo bi se – i ovu smo baštinu vrgli u majčinu!

Zato ni požarevačke muke sa nitritima i nitratima u vodovodu, kao ni alarmantan podatak o vodostaju Morave za srpske medije i društvo nisu vest. I to ne bi bile ni da nisu kao ovih dana bili zatrpani vestima o onoj drugoj baštini ili svakodnevnoj taštini.

A šta se to ovoga puta desilo u Požarevcu, a znamo, često se dešava sa sličnim ishodima i kojekuda drugde?

Najkraće, tu su se povezale prva i druga rečenica ovog osvrta. Višak nepitkih hemikalija u vodovodu, za glavni uzrok, pored još nekih, ima pad dotoka nekad velike reke, što smanjuje nivo podzemnih voda iz kojih se pune bunari požarevačkog vodovoda. Ovaj krunski razlog potvrđuju i naši vrhunski stručnjaci i on je poznat i lokalnom kriznom štabu. Da bi se i čitaocu pojasnio, iako krajnje uprošćeno to bi izgledalo ovako: ako jedno područje sa sve njegovim podzemnim vodama zamislimo kao jednu posudu koja se uglavnom postupno i konstantno puni iz reke, a i reka i ta posuda još i iz površinskih voda, onda suša i smanjeni dotok čine da posuda ne bude puna, već poluprazna. Kad nije suša i kad je dotok veći, ta je posuda puna, pa površinske vode, naravno,manje ulaze u nju. Opet uprošćeno – praktično „projure“ preko noseći „viškove“ prljavštine. A kad je posuda poluprazna, u nju se lagodno ulivaju, pa ponekad i „sjure“ površinske vode. A znamo da su one usled opšte nebrige za okolinu, tendencijski bliže organsko-hemijskim pomijama nego čistom hadvaou.

Slučaj Požarevca, dakle, samo je još jedan u nizu zgodnih primera sličnih „vodenih havarija“ da se sagleda opšta situacija. Najblaže rečeno indolencija „babe koja se češlja“ i u ekološkim pitanjima belodana je već samo iz poređenja javnog odnosa prema novembarskom miholjskom letu sa vestima što su na mahove stizale iz ove jedne od tri srpske istorijske prestonice, kad smo kod baštine već. A taj slabašni javni eho samo je ilustracija ukupnog odnosa svih faktora koji bi morali da budu odgovorni za endemsku bezvodicu što je obeležila protekle decenije, a preti da se sa još težim posledicama produži i u budućnost. U koju, jelte, verujemo.

Dok svetski stručnjaci čekaju samo još decembarska merenja kako bi potvrdili već gotovu statistiku po kojoj je ova godina istorijski najtoplija od „tad i tad“ i da to saopšte kao zabrinjavajuću vest, poput one da je trećina kanadskog Arktika toliko otoplila da se već otopla, kod nas se, naprotiv, novembarska vrelina javno pozdravlja kao Božji dar. Mediji se utrkuju da za svoje konzumente osmisle kako će se provesti „u neuobičajeno tople dane za ovo doba godine“ pa im preporučuju sunčanje butina u baštama kafića, slave se produžene penzionerske šah-partije u parkovima, a nije malo ni onih koji će iz svega izvući pozitivan ekonomski zaključak – toplo je pa se štedi i energija jer ne moramo da se grejemo. A s druge strane, nimeteorološke službe koje se za svoj konzervativni pristup globalnom otopljavanju vade uzrečicom „mi 'prognoziramo' vreme, a ne klimu“, ni druge zvanične institucije nikako da se sete da bar upozore da nije dobro što je ovako toplo. Da ovakvo lepo vreme u novembru, zapravo nije lepo. Jer nije normalno. U najmanju ruku vesti o tome trebalo bi da bar budu upoređene sa podacima o broju respiratornih infekcija, o teškoćama za setvu, o vodostajima…

Javno divljenje „ciganskom“ ili „indijanskom“ letu, međutim, samo je pokazatelj ili bolje reći izraz ukupne društvene, političke i državne nespremnosti da se bavi ozbiljnim pitanjem voda, čak ni do mere da ga nametne kao vitalno, a nekmoli kao ono od nacionalne važnosti. Jer, u najmanju ruku, problem je došao dotle da bi čitava nacionalna ekonomija morala da se bazira na očuvanju voda. Ako se već u budućnosti predviđaju ratovi za nju.

Svi dosadašnji ekološki akcidenti, a iole poznatiji postajali su baš ovi u vezi sa vodom, ukazivali su na nekoliko glavnih mana: nesmotreno i kratkovido su proglašavani za lokalne u geografsko političkom smislu i parcijalne u ekološkom. Tako je bilo i sada – čitav je problem sveden na to kako da se brzo reši da se Požarevljani odbiju od sise sa cisterni, a ni pomisli nema da su njegovi koreni takvi da se mora razmišljati da bezvodica ne ugrožava građane kao Požarevljane, ni kao Srbe, već kao ljudsku vrstu. Zato, kad se, recimo, kao jedan od važnih uzroka, naravno s pravom, potencira javašluk nelegalnog i neumerenog vađenja šljunka iz moravskog korita (što nekontrolisano širi onu posudu i dodatno obara nivo podzemnih voda) pa se na tom polju traže mere i rešenja, mora da se razmišlja i o sledećem – a šta je sa nekontrolisanim uzimanjem šljunka na drugim mestima u slivu. Utiče li dotok Đetinje, Moravice, Nišave, Južne Morave na vodostaj kod Ljubičevskog mosta. Naravno, kaže struka, zato problem nije lokalni. Šta se seje, šta se navodnjava duž pomenutih reka, koliko se otpada baca ukupno uzvodno u slivu i pritokama, a koliko pesticida i herbicida na kulture, tamo gde se uopšte nešto seje.

Da li je deo požarevačkog rešenja i tamo ispod Niša na ušću Nišave u Južnu Moravu gde šljunkare i deponije možda još katastrofalnije izgledaju. Parcijalni i lokalni pristup ne obećava pravo rešenje, jer su ekološke crne tačke i problemi međusobno povezani i izukrštani i kad su prostorno udaljeni, sa stanovišta institucija oni su „multiresorski“. Za njih bi možda više nego za makroekonomiju bio potreban blerovski deliveri junit.

Ne samo figurativno, moraju da se postave, primerice, i ovakva pitanja: ima li „slučaj Požarevac“ veze sa drvećem u Sićevačkoj klisuri, travom oko Stalaća, kako na vodostaj kod Ljubičeva utiče šumokrađa na Homolju i drugim planinama, a kako zimus ledom urnisane šume na Crnom Vrhu, da li smeta i krečana u Jelen dolu, da li je dovoljno da se svakom kapitalisti koji hoće da uzapti neki izvor i flašira vodu zakonski omogući da „oslobodi“ samo 33 odsto izvora a 66 strpa u flaše i ko kontrolišei kako i ta jadna 33 procenta, da li je dovoljno da se na građevinskim parcelama kao „neizgrađeno“ zemljište ostavi onoliko koliko se sad ostavlja, ili treba više i smeju li investitori da to neizgrađeno zemljište po pravilu izbetiniraju ili treba da ga ostave za zemlju travu i drveće, zašto sve ograde oko placeva moraju da budu betonske i metalne, zašto se parkovi sve češće rekonstruišu tako kao onaj na beogradskom Crvenom krstu gde je sad više betona nego pre popravki… i, da budemo ironično pakosni – zašto, kad nam je toliko do identiteta, Beograd na vodi nije projektovan od drveta i prirodnih materijala pa da bude etno-selo, a ne Kaluđerica 21. veka…

A nad svim ovim nadvija se i mentalitetski (antiveberovski)bauk formalizma, otaljavanja, zabašurivanja, rešavanje problema za slikanje i propagandu, a ne i za funkcionisanje. Nešto poput onog kad se kaže o pridruživanju EU da je o nekoj oblasti usvojeno toliko i toliko procenata evropskih normativa, a pitaj Boga da li se ikako primenjuju.

Da objasnimo, a ostanemo u temi – onomad smo imali priliku da slušamo jednu emisiju gde su stručni vodolozi saopštili i ovakav podatak: u našoj zemlji koja je toliko udžbenički „bogata vodom“ da se pijaćom ispiraju i vodokotlići, postoje postrojenja koja mogu da prečiste svega oko tri odsto urbanih otpadnih voda.

Ali, paj sad – od ukupno 26 takvih postrojenja samo tri rade stalno, ostala, odnosno ona koja su ispravna, ako jesu, uključuju se samo kad se najavi inspekcija.