Srbija mora da se uključi u svemirsku industriju

Razumljivo je da Srbija ima svoje finansijske poteškoće, ali odlaganje i odugovlačenje sa uključivanjem u kosmičku tehnologiju je ogroman gubitak ne samo za ekonomsku budućnost, nego i za bogatstvo koje se dobija kroz napredak tehničkih nauka. Svemirska industrija je neophodna za napredak čovečanstva i predstavlja neograničenu tehnološku budućnost novim generacijama.

Ovo u razgovoru za Danas kaže Slavoljub Sem Vujić, jedan od Srba koji je radio na američkim kosmičkim programima Apolo. Razgovor na relaciji Srbija – Kalifornija počeli smo povodom teorija o idejama za „kolonizaciju Marsa“, zbog čega je na tu crvenu planetu NASA i poslala robota-istraživača sa imenom Curiosity, koji gore i dalje vredno radi i šalje izveštaje. Ali onda se dogodio udar meteora u Čeljabinsku, tako da je to prosto izbilo u prvi plan:

– Manji „bliski susreti“sa vasionskim telima se dešavaju pet do deset puta godišnje. A „veliki susret“ kao što je bio ovog 15. februara u Rusiji puno je ređi i dešava se otprilike svakih sto godina. Kada se Zemlja sudari sa ogromnim meteorom, onda se može napraviti veliko zlo i pustoš. Takav je bio i meteorski udar u Tunguskoj oblasti Rusije kada je jedan meteor, nekih trideset metara u dijametru, koji je eksplodirao u Sibirskoj divljini, izručio oko 1.000 puta veće količine energije nego nuklearne bombe bačena na Hirošimu i Nagasaki u Japanu. Neophodno je objasniti da su meteori u stvari parčad svemirskog kamenja od velikih asteroida i kometa, koji prolaze blizu zemljine atmosfere. Većina tog kamenja izgori, zbog trenja pri ulasku u toplu zemljinu atmosferu, a ono kamenje što „preživi vatru“ i udari u Zemlju naziva se meteoriti. Oni, meteoriti često udaraju u Zemlju brzinom do 30.000 kilometara na sat i time stvaraju ogromnu količinu energije. Očevidno je onda da energija meteorita izručena na Zemlju može napraviti ogromno zlo. Srećom, oba gore spomenuta meteorita su eksplodirala na Zemlji u divljem predelu, a kakva bi se strašna katastrofa napravila kada bi takvi meteoriti udarili na naseljeni grad? Onda nije potrebno reći da se mora naći tehnologija koja bi mogla sprečiti ovakvu opasnost. NASA koordinira kroz „Near-Earth Object Program“, koji istražuje i prati letove asteroida i kometa koji se približavaju ili se mogu približiti Zemlji. Samo ove nedelje je oko 10.000 objekata otkriveno u blizini Zemlje, uključujući one veličine blizu 300 metara u dijametru ili većih. Ne očekuje se da će ovi nebeski objekti udariti u Zemlju, a mnogo velikih asteroida i kometa ostaju neotkriveni. Pored toga valja imati na umu da gromoglasne eksplozije meteorita mogu napraviti „haos i zbrku“ jer se može pogrešno protumačiti kao „nuklearni napad“. U nedostatku tehnologije mnoge država jednostavno ne znaju da li velika eksplozija potiče od meteorita ili nuklearne bombe.

Mogu li Zemljani, prvenstveno mislim na NASU i Rusku svemirsku agenciju, efikasno odgovoriti na buduće slične incidente? Mislimo na pravovremeno presretanje. Iz Rusije predlažu stvaranje neke vrste zajedničkog nebeskog štita za Zemlju… Da li je to moguće?

Ovaj incident u južnoj Rusiji treba da nas probudi i opomene da promenimo naše mišljenje o objektima oko Zemlje, da podignemo stepen opreza zbog mogućeg sudara nebeskih tela i da se nešto preduzme. Da li će ovaj događaj uticati na to, teško je prognozirati. Nakon meteorskog incidenta u Rusiju, američki kongres je predložio da se udvostruči investiranje u nauke o svemiru, jer do sada Amerika u stvari nema konkretnih planova za zaštitu Zemlje od kometa ili asteroida. A Amerika troši milione dolara, ali samo sa namerom da se istraže puno veći objekti nego Čeljabinski. Februarski meteorski događaj, verujete ili ne, bio je „toliko mali“ da se u stvari takve komete ili asteroidi ne uključuju u NEO projekat, kako je planirano još 2010. godine. NASA gradi svemirski sistem sposoban da otkrije devedeset procenata nebeskih tela, ali ti objekti moraju biti najmanje 140 metara u dijametru. Prošle godine NASA je za NEO projekat dobila dvadeset miliona dolara, što je u stvari pedeset miliona dolara manje nego što je potrebno. Nikakav drugi NASA projekat za pravovremeno presretanje ne postoji. NASA nije jedina koja to radi, postoji interesovanje u tom smislu drugih manjih država, pa čak i u privatnom sektoru.

Očevidno je da nam je Čeljabinski meteor trenutno dao alarm, ali ozbiljan plan za skretanje svemirskih objekata pre nego što udare našu Zemlju ne postoji. Ruski meteor je samo trenutno bilo velika vest, ali kada se zaključilo da je šteta „samo“ milijardu rublji ili 33 miliona dolara, događaj nije izazvao posebnu zabrinutost, posebno ne van Rusije. Većina Amerikanaca nisu o svemu tome imali pojma, a ako se reagovalo na incident u Čeljabinsku, bilo je to najčešće kroz podsećanje na istoriju i političke implikacije hladnog rata. Po mom mišljenju, NASA, Ruska kosmička agencija i ostale vasionske institucije neće se truditi da uskoro stvore „nebeski štit“ niti ozbiljno tražiti rešenja za buduće opasnosti od udara nebeskih tela. Imamo većih svakodnevnih pretnji ovde na površini naše Zemlje, zar ne?

Mislite li da SAD imaju dovoljno novca da se planirani poduhvat osvajanja Marsa završi u zadatim terminima, do 2023. godine, ili će morati da se udruže sa drugim zemljama, Rusijom, Kinom ili Evropskom unijom?

Prvo, da podsetim da je ideja kolonizacije Marsa odavno predmet ozbiljnih diskusija, a Verner fon Braun je bio prvi čovek koji je detaljno opisao tehničku stranu misije na Marsu. Nakon uspeha Apolo programa, fon Braun je predložio misiju na Marsu kao produžetak svemirskih istraživanja, letenja i eventualne ljudske kolonizacije.

Što se novca tiče – SAD imaju novca – a i kada ga nema, naći će ga. Međutim, nema dovoljno ambicije za osvajanje Marsa kao što je to bilo za vreme osvajanja Meseca, tokom administracije predsednika Džona Kenedija. Apolo program je bio vrhunac američkog svemirskog nastojanja, sa najvećim budžetom od preko 33 milijarde dolara 1965, što je prestavljalo više od četiri procenta ukupnog federalnog budžeta SAD. Ukupni sadašnji kosmički budžet je nešto više od 17 milijardi dolara, što predstavlja nešto manje od pola procenta budžeta SAD. Ipak, NASA ima više od 40 odsto svetskih svemirskih izdvajanja, jer EU za tu namenu ima 4.58 milijardi dolara, Japan 2,49, Rusija 1,40 milijardi dolara, Indija 815 miliona, a Kina 500 miliona. Potrebno je napomenuti da administracija Baraka Obame predlaže znatno snižavanje ovogodišnjeg budžeta za istraživanje Marsa. Planirani poduhvat osvajanje Marsa do 2023. godine ne znači mnogo jer ti termini se neprestano menjaju, i mnogo zavise od finansijske podrške i prioriteta predsednika. Uglavnom, davno sam ustanovio da Amerika, iako ima finansijskih teškoća, ne želi da se udružuje sa drugim zemljama na „značajnim“svemirskim projektima, jer je to za nju „poniženje.“ Amerika uživa u velikim trkama i konkurenciji kao što je to bilo za vreme osvajanja Meseca sa bivšim SSSR-om.

Sada Amerika, ipak, sarađuje na manjim značajnim svemirskim projektima sa Rusijom i Evropskom unijom.

Moje viđenje Obamine administracije i svemirskih planova je veoma kritičko. Nakon prašine koja je pala na Bušove svemirske planova iznete u Konstelaciji, administracija Obame nema pravih vizija. Čini mi se da Obama i njegovi saradnici planiraju da NASA potroši nekih 100 milijardi dolara na svemirska istraživanja u roku od deset godina, ali nije jasno za šta. Jedini „određen plan“ Obame je poslati ljudsku posadu u svemir do 2025. Ali bez snažnih raketnih motora i raketa, koje tek treba razviti i izgraditi, kao što su ranije planirani „Ares I“ i „Ares V“, to nije moguće ostvariti do 2016. kako je planirano. Sadašnja tehnologija omogućava jedan povratni šestomesečni let do jednog asteroida blizu Zemlje ili jednosmerni let na Mars, što je nedovoljno. Krajem prošle godine NASA je najavila nameru da se napravi takva ogromna raketa. Ako se to zaista ostvari, onda će biti mogućnosti da se isproba svemirski lansirni sistem, razvije Orion kapsula, do 2021. i omogući lansiranje prema asteroidu 2025. godine, a kasnije nastaviti spuštanje na Mars, planirano početkom 2030. godine. Veoma sam skeptičan povodom tih planova. Razumno i logično je da su u našem sunčanom sistemu samo Mars i njegovi meseci Fobos i Deimus najbliži onome što treba za opstanak čoveka, dok su ostale naše komšijske planete potpuno nepogodne za život. Ideja kolonizacije na drugim sunčanim galaksijama, van našeg sunčanog sistema su, po mom mišljenju, samo „daleki san“.

Koliko planovi za osvajane Marsa imaju veze sa vojnim svemirskim planovima i raketama koje bi mogle da nose bojevne glave i znače dominaciju?

Na ovo pitanje ne može se naučno utemeljeno odgovoriti nego samo „pogađati“, jer vojni planovi o postavljanju raketa i vojnih baza na „daleki Mars“ ne mogu se smatrati efikasnim, niti od velike vrednosti za odnose na Zemlji. Ali svakako se može ozbiljno diskutovati i raspravljati o vojnim bazama na Mesecu zbog njegove blizine. Ipak, ja nisam ubeđen da postavljenje, recimo, nuklearnih raketa na Mesec daje neku vojnu prednost. Ne smatram da bi takve instalacije na Mesecu donele korist u vezi s dominacijom naše ili neke druge države. Da ne govorimo da je to neizvesan plan za „velike novce“. Postavlja se pitanje pravih razloga za osvajanje svemira. Bivši američki predsednik Buš bio je u pravu kada je rekao: „Istražujemo svemir sa namerom da obezbedimo napredak nauke, da imamo ekonomsku korist i ojačamo nacionalnu bezbednost.“

Dakle, imamo velikih razloga u vezi individualnih i socijalnih interesa. Prvi razlog je ljudska potreba da se „ističe“. To ponašanje je duboko usađeno ne samo u našem telu nego i u duhu. U stvari mi smo danas potomci naših predaka koji su preživeli druge zbog pobede nad drugima. Zato smo se puno puta našli u ratovima koje nismo želeli. Drugi razlog je naša „radoznalost“. Možete li kazati da ne želite videti šta se nalazi ili događa „iza susednog brda“? Da li znate neko normalno dete kome nije privlačno istraživanje susednih ulica? A onda i treći razlog, čovečanstvo je još od ranijih civilizacija gradilo spomenike sa željom „ostaviti našto“, pokazati sledećim generacijama „šta se uradilo u prošlim vremenima“, a katedrale ili piramide su dovoljan dokaz. Mora se dodati i individualna i nacionalna čast. Dobro se sećam američkog ponosa kada smo osvojili Mesec, pobedom nad bivšim Sovjetskim Savezom. Ovi važni razlozi jasno prestavljaju dužnost čovečanstva za dalji produžetak i opstanak svemirskih avantura.

Od Banata do Detroita

Doktora za rakete, inženjer Slavoljuba Vujića, zvanog Lala, upoznali smo 2009. godine kada je sa Milojkom Majkom Vucelićem došao u Beograd.

Vucelić je umro prošle godine, a do poslednjeg dana je hteo da ponovo leti u svom avionu „čejen“. Vujić je rođen u Foeniu rumunskom Banatu, nekih sedam kilometara severoistočno od granice sa Srbijom, blizu Jaše Tomića, 15. marta 1934. godine. Pohađao je osnovnu školu u Fenju i Jaši. Za vreme rata familija se preselila u Jašu Tomić, gde je završio gimnaziju (malu maturu). Posle gimnazije pohađao je poljoprivrednu školu u Vršcu, ali je školovanje prekinuo jer je porodica emigrirala u SAD. Išli su preko Trsta gde su godinu dana čekali „papire“ da bi 1952. stigli u Detroit. Završio je počasno 1958. Armiju SAD kao vojni policajac, a potom se školovao za inženjera elektronike i komunikacija u Detroitu. Posle ženidbe 1960. preselio se u Kaliforniju, gde se zaposlio na razvoju i primeni raznih raketnih sistema odbrane i svemirskih programa kao inženjer elektronike, menadžer programa, poslovni direktor razvoja… Trideset godina je radio na raznovrsnim programima uključujući Apolo, Šatl, bombarder B-1, interkontinentalnim balističkim raketama (Ballistic Missiles – ICBM), raketama Minuteman, Polaris, Mirotvorac (Peace Keeper), kao i na programu Nacionalne raketne odbrane SAD. Dobio je mnogo nagrada i odlikovanja. Nakon završetka Apolo programa, Vujić i Vucelić sarađivali su na razvoju primene tehnologije, naročito mikroelektronike, za celu Istočnu Evropu, uključujući i bivšu Jugoslaviju i bivši Sovjetski Savez. Dr Sem Vuič (kako mu je zvanično ime od sticanja državljanstva 1960. godine) dobio je najviše ocene za doktorat koji je odbranio sa disertacijom o nacionalnom raketnom odbrambenom sistemu (Viable National Missile Defense System – NMD). Oženjen je Verom, poreklom iz Belorusije, a ima troje dece, Sonju, Ivana i Stefana.