Vukovar, dve priče

Ovako za Danas govori Ljudevit Kolar Kole, nekadašnji policijski forenzičar pokrajinskog SUP-a u Novom Sadu, sećajući se kako mu je odlazak u Vukovar potpuno promenio život.

– I onih dana kad smo krenuli u Vukovar, bilo je ovako ledeno – priča nam, nekako zlokobno se prisećajući da je to bila upravo „ova noć između 19. i 20. novembra“, a razgovarali smo u subotu uveče.

– Zahvaljujući vama novinarima otišao sam tamo. Počelo je tako što je RTS preneo Rojtersovu vest da je 41 dete zaklano u obdaništu u Vukovaru. Mi smo otišli da to proverimo. I kako nije bilo dece ostavili su nas mesec i po dana. Na čelu moje ekipe bio je istražni sudija Miloš Šaljić, koji je sada advokat, i patolog Zoran Stanković, današnji ministar zdravlja. Kad smo stigli u Vukovar – nigde one zaklane dece. Tamo smo istraživali tri dana, navodno su nas Hrvati jurili, pa je to opet jedan vaš kolega objavio na RTS-u. Jedina tačna vest, međutim, bila je da se u toj ekipi nalazilo ono najbolje što se u Srbiji u tom trenutku moglo „nahvatati“ za takav posao. Rekli su nam: kad ste već ovde, da vas iskoristimo. Ostali smo radi identifikacije svih žrtva koje su tamo bile po gomilama, na stadionu, na bugarskom groblju… I tako smo mi zaglavili. Bili smo 40 dana u Vukovaru, prozora i vrata nema, ladno, nema struje, vode, ničega. Ja sam se i ranije sretao sa ratom, ali u Novom Sadu. Prvi koji je bio ubijen pred Mesnom zajednicom u Vukovaru bio je kod mene na identifikaciji. Do tog momenta su svi donošeni na sudsku medicinu u Novi Sad. Dok sam radio u Novom Sadu godišnje smo obrađivali oko 80 leševa, a u Vukovaru 70 na dan. To je užasan pritisak. Svaki taj leš je jedna sudbina, jedan život. A ja sam po prirodi bio pacifista. Da sam trebao uzeti pušku, ja bih zbrisao. Tako da su me i tu zajebali, da izvinete. Osećao sam obavezu da pomognemo tim ljudima. Roditelji su dolazili da traže svoju decu, ipak si znao da si učinio nešto. I danas mnogi potražuju žrtve. Ni danas se ne zna tačan broj poginulih – kaže Kole.

I dve decenije kasnije ima flešbekove na Vukovar.

– Teško mi je da se setim šta sam sve tamo video. Imam ja te flešbekove i danas, samo se mešaju sa normalnim životom, ali sve završi na lokacijama Vukovara. Svaki put kad se negde pomene Vukovar, javlja vam se u snu. Ima tu još posledica. Kada smo tamo bili nije bilo ni prozora ni vrata na kući gde smo spavali. I pored toga što smo puno pili, nisi mogao da spavaš, nego se probudiš posle sat, dva. Ja i sada kad imam unutrašnju nervozu, mene u julu mesecu zbog toga trese groznica. Sećam se strašnih stvari. Bio je jedan otac. Kad smo završili identifikaciju na glavnim mestima grobnica, gde je bilo po 200, 300 leševa, prešli smo na identifikaciju po dvorištima gde su zakopavali ljude. Došao je čovek do jednog dvorišta i gledao nas. Mi smo imali obezbeđenje pa smo ih poslali da ga pitaju šta traži. On je rekao da su mu stradali žena i ćerka. I molio nas je da ih nađemo. I mi smo ih našli. On posle dolazi, nosi flašu rakije, kaže da je tu flašu zakopao kad se ćerka rodila za veridbu, i nudi nas da popijemo za pokoj duše – seća se Kole, i strese se iako je prošlo toliko godina.

Kad se završila identifikacija u Vukovaru, Kole je, kako kaže, „puko“.

– Šta znači puko?

– Pa to je kad vam prekipi. Živčano odeš, odlepiš. Uglavnom, živelo se na alkoholu. Prvih mesec dana u Vukovaru nije bilo vode, živeli smo na vinu, čak ni piva nije bilo. Za uspomenu sam dobio i adenovirus (prenosi se kašljem i prljavim rukama). Godinu i po dana sam bio po bolnicama. Penzionisali su me 1998. Ja sam u onoj Jugoslaviji krenuo od nule, svoj život sam gradio i niko mi nije trebao. Svake godine sam za jedan, dva posto išao unapred. Moglo se normalno životi. Svake godine letovanje, svake godine zimovanje. A od onda, od Vukovara, išlo je obratno. Ja sam imao sreću da sam naišao na pravu doktoricu kad sam došao na psihijatriju, ona je bila izuzetna žena. U ono vreme u Srbiji nije postojao PTSP, posttraumatski poremećaj, nije postojalo ništa. Zahvaljujući njoj ja sam se donekle spasao, bio bih sada sa svim onim veteranima koji luduju. Mislim, ludujem i ja ali kontrolisano – kaže Kole.

Kole je angažovan u Centru za ratnu traumu i REKOM-u.

– Pričamo deci da to nije ono na filmovima, već jedno veliko sranje. Od toga nemate ništa, sem bolesti, rasturene porodice… Sa državom se sudim 10 i nešto godina, da naplatim sve što mi se desilo. Traže papir da sam ja bio u Vukovaru. A SUP mi je izdao rešenje da ne postoji zvaničan podatak da sam bio tamo. Sa hrvatskim veteranima smo se sastali u Bugarskoj, redovno se viđamo. Imamo iste poglede. Ni oni ne misle da su pobedili. Sad ne znaju za šta su ratovali. Niko ništa dobio nije. Mi veterani Srbije imamo tu sreću da smo najveći gubitnici. Hrvati su najbolje prošli. Kod nas se ne zna ni koliko je bilo veteranskih suicida, pošto nema veterana. Jedan iz one moje vukovarske ekipe je odmah posle, 13. maja sledeće godine, umro od infarkta, drugi je kao otišao u penziju i umro od srca. Još jedan je pobegao grobaru sa lopate – kaže Ljudevit Kolar Kole.