Javna skladišta za poljoprivredne proizvode

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Sistem javnih skladišta postoji u Srbiji od 2009. godine, nakon usvajanja zakona koji uređuje ovu oblast i čiju su izradu i implementaciju pomogli, svako sa svog aspekta, Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (UN FAO) i Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD). Ovaj sistem podrazumeva licenciranje skladišta poljoprivrednih proizvoda (silosa) od strane Ministarstva poljoprivrede koja na taj način stiču status „javnog“ skladišta (samo terminološki – sva do sada licencirana skladišta su u privatnom vlasništvu). Na taj način prepoznaje se ispunjenost minimalno propisanih uslova javnog skladišta, a skladištar dobija mogućnost da za uskladištenu robu (najčešće pšenica i kukuruz, ali mogu biti i druge kulture) izda ostaviocu robe tzv. robni zapis (poznat i kao skladišnica).

Robni zapis se može iskoristiti u banci kao sredstvo obezbeđenja i na osnovu njega podići kredit (upravo nedostatak ili neadekvatnost obezbeđenja predstavlja jedan od najvećih problema u finansiranju poljoprivrede), njime se može trgovati (budući da je reč o berzanskim – veoma likvidnim robama) ili se jednostavno može čuvati do trenutka kada deponovana roba postigne cenu za koju ostavilac veruje da je adekvatna za njegov proizvod.

Ovaj dokument je prepoznat i od strane Narodne banke Srbije kao adekvatan instrument obezbeđenja i od uvođenja sistema u primenu pa do danas, po osnovu ovog zakona je investirano 45 miliona evra u poljoprivredu Srbije. Kada se zna da budžetska sredstva predviđena za investiranje u poljoprivredu jesu veoma ograničena, onda je značaj sistema javnih skladišta, koji podrazumeva finansiranje iz privatnih izvora, još i veći. Ovaj sistem omogućava korišćenje onoga što poljoprivrednici često jedino imaju – sopstvene proizvodnje – kao kolaterale za kratkoročno finansiranje, a time i nesmetani ciklus finansiranja poljoprivredne proizvodnje. Na ovaj način poljoprivrednik ima i opciju više – da svoje proizvode uskladišti u jednom od javnih skladišta u trenutku žetve (kada je cena, po pravilu, najniža) i čuva do trenutka kada cena dostigne za njega prihvatljivi nivo, a do tada da koristi tu robu za finansiranje svoje proizvodnje u drugim kulturama ili vidovima poljoprivrede.

Nekoliko stvari je ključno za sistem javnih skladišta – podrška države, poverenje banaka, skladištara i ostavioca robe (jednih prema drugima, ali i prema državi) i zajednički interes svih, bez čega nema nijednog dugoročno održivog sistema. Interes banaka da plasira sredstva, poljoprivrednika/ostavioca robe je da ima opciju više za svoje finansiranje, skladištara da ima više robe u svom skladištu, a time i više prihoda, a države da obezbedi alternativni vid finansiranja poljoprivrede iz privatnih izvora kao i da deo robe u trenutku žetve bude povučen sa tržišta, a time izvršen pozitivan pritisak na cenu, ali i da uvede red u oblast skladištenja poljoprivrednih proizvoda.