Agencija mogla da se meša u stečajni postupak

P { margin-bottom: 0.21cm; }

To je takođe omogućeno zakonskim rešenjem po kome je Agencija mogla da se meša u stečajni postupak, imajući šire nadležnosti od samih poverilaca. Agencija je zapravo bila poligon za korupciju. Pošto je Agencija bila državno (a ne privatno) telo, političari su često, nakon dogovora sa vlasnikom koji je doveo preduzeće do stečaja, ulazili u meritum stvari i menjali tok stečajnog postupka, privilegujući jednu grupu poverilaca nauštrb druge. Ako bi se stečajni upravnik zamerio poveriocima, poverioci su preko Agencije mogli da vrše pritisak na upravnika putem kazni ili pretnji oduzimanjem licence, jer je Agencija rešavala po žalbi u prvostepenom postupku.

Recimo, tipičan primer je bila situacija u kojoj vlasnik preduzeća u stečaju, kome se nije dopadao rad stečajnog upravnika, jer je štitio interese poverilaca, ulaže žalbu Agenciji, koja potom pokreće postupke kontrole rada upravnika i tako se meša u sam proces stečaja sa pretnjom oduzimanja licence stečajnog upravnika (Situacija 2).

Na taj način se stečajni upravnik drži pod kontrolom, a postupak usmerava ka onim zainteresovanim stranama koje imaju političke veze u ministarstvu, vladi ili političkim strankama. Ovakva praksa bila je i protivustavna, jer je omogućavala Agenciji, kao delu izvršne državne vlasti, da se meša u sudski proces, monopolizujući sankcionisanje upravnika. Time se narušavao princip podele vlasti. Kažnjavanje stečajnih upravnika, naime, uopšte nije imalo drugostepeni postupak. Jednom kada bi Agencija donela odluku o sankciji u prvom stepenu, kažnjeni stečajni upravnik nije imao kome da se obrati u vidu žalbe. Da bi ovo izbegao, najveći broj stečajnih upravnika unapred je svoje ponašanje prilagođavao zahtevima i signalima koje su slali Agencija, vlasnici i povezana lica u stečajnom postupku.

Novi zakon je predlagao da stečajni upravnik vodi posao nezavisno (u skladu sa zakonskim i stručnim standardima i sopstvenom savešću), a da jedini legitimni kontrolori budu sud i poverioci, a ne vlasnici koji su doveli preduzeće u stečaj i njihovi politički zaštitnici. Umesto Agencije, novi zakon je predložio komoru stečajnih upravnika kao privatno telo koje nema ovlašćenja da se meša u stečajni postupak, već sva prava daje skupštini poverilaca koja onda nadzire i kontroliše stečajnog upravnika. Komora bi se bavila davanjem licenci stečajnim upravnicima, a disciplinska odgovornost se u drugom stepenu utvrđuje u upravnom postupku.

* * *

Način na koji je predlog izmena zakona o stečaju trebalo da uredi stečajni postupak trebalo je zapravo da od stečaja napravi oblik privatizacije preduzeća. Privatizacija putem stečaja je jedan od najefikasnijih, a najpotcenjenijih modela privatizacije u Istočnoj Evropi posle 1990. godine. Modelom stečaja, kakvo je predlagalo ministarstvo, dobilo bi se nekoliko stvari: sama pretnja stečajem nametnula bi upravnicima tvrda budžetska ograničenja; iz preduzeća bi morali da izađu nesposobni upravnici; preduzeća bi bila oslobođena dugova; preduzeća bi bila prodavana na aukciji; državna pomoć kojom su se ova preduzeća veštački održavala bi morala da nestane. Preduzeća bi posle ovakvog postupka bila sprema da počnu potpuno novi život, oslobođena dugova, loših upravnika i državnih subvencija, i kao takva bi mogla da dobiju nove vlasnike. Ovako su preduzeća masovno privatizovana u Estoniji, i rezultati su bili odlični. Takav je bio plan kako za preduzeća u restrukturiranju (preko ličnih karata), tako i za sva ostala preduzeća koja su zapala u probleme.

Zakon o stečaju ušao je u skupštinsku proceduru 31. decembra 2013. godine, ali je 20. januara 2014. iz nje povučen zajedno sa zakonom o privatizaciji. Promene zakona koje su usvojene u aprilu 2014. godine nisu sadržale skoro ništa od promena koje su opisane ovde. Kao i u ostatku Istočne Evrope, većina građana u Srbiji stečaj i dalje doživljava kao smrt preduzeća.

Nastavlja se