Autogenocid

                       p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }Eh, Države“ Iako to žarko žele, nisu one – nažalost ili možda na sreću – svemoćne, a još su manje svudaprisutne, što je okolnost koja zdravo ide na ruku raznoraznim ukoljicama i asasinima.

Budući da je ovaj svijet tirjan tirjaninu, ponekad se – u Srbiji, doduše, mnogo češće nego na drugim mestima – dogodi da država dopadne šaka ukoljica i asasina koji – u opakosti svoje prirode – državne službe namenjene sprečavanju teških krivičnih dela – između ostalih i ubistava – upotrebe upravo za činjenje tih dela, uključujući i ubistva.

Politički filozofi kažu da kada se, daleko bilo, tako nešto dogodi država prestaje da bude država i postaje razbojnička družina, ali ukoljice i asasini i za to imaju spremnog keca u rukavu: proglase se „borcima protiv imperijalizma i globalizacije“ i – cap! – sirotinja raja im poveruje na reč i ne samo da im poveruje, nego skupa sa ukoljicama prilježno neguje „kulturu sećanja“ koja – kako samo ukoljicama sve ide na ruku – očas posla u zaborav odgurne sva nepočinstva „boraca protiv mračnih sila koje hoće da zatru naš identitet“. I – naravno – „sve što je srpsko“.

      Vaktile je jedan ambiciozni buzerant – koristeći u razmišljanju autonomni umesto centralnog nervnog sistema – smislio trogatelni termin „autošovinizam“ koji je trebalo da stigmatizuje osobe koja „mrze svoj narod“, pa sam, potaknut nezapamćenim uspehom „autošovinizma“ (i autogenog zavarivanja) i ja odlučio da se proslavim kao teoretičar… Mislio sam, mislio, mislio pa smislio i danas svečano u rad pustio termin – autogenocid.

Jer je – po mojoj, istina vazda nepouzdanoj računici – od nastanka moderne Srbije do dana današnjeg srpska država poubijala – ne računajući pravosnažno osuđene na smrt – taman toliko Srba da se ispuni kvota za omanji genocid. I zato – uz izvesna zakeranja, naravno – podržavam jednu iz mnoštva idiotskih akcija „Politike“, onu o izgradnji „srpskog Jad Vašema“ u kome treba da budu pohranjena – i od zaborava, je li, sačuvana – imena svih Srba stradalih – u svemu. Nije da huškam na srpske podele, ali držim da će nama, iz mnogo razloga, od kojih ću navesti samo neke, trebati dva Jad Vašema. Jedan podignut za nezaborav Srba stradalih od tuđinske ruke i drugi – samo malo manji – sagrađen u slavu večnog zaborava Srba poginulih od bratske, srpske ruke.