„Masakr u Parizu promeniće svet“, tako piše na naslovnoj strani jučerašnjeg Danasa, a ispod, između ostalog – „Mnogi strahuju da je ovo samo početak“. Naslov i podnaslov kao da hoće da kažu da je Staroj dami, Evropi, bajagi došlo iz dupeta u glavu, pa će sad da okrene list. A kako će ga okrenuti? Pretpostavljam tako što će pojačati bombardovanje „položaja i objekata“ takozvane Islamske države. Nije zgoreg – kad već imamo iskustvo „sa terena“ – da se podsetimo šta se dogodilo kada smo mi bili „intenzivno bombardovani“? Mislim – kakvi su bili rezultati? Kakvi dometi? Kakav bilans?
Osim povelikog, nikada utvrđenog, broja poginulih civila (koji, treba naglasiti, nisu imali nikakve veze sa razlogom bombardovanja) svemoćna aeroalijansa je na kraju dvoipomesečnog žestokog bombardovanja na pobednički raboš upisala dva rashodovana tenka, nekoliko kamiona i neutvrđen broj poljskih kuhinja. A šta se dogodilo „povodu“ za bombardovanje – Miloševiću i njegovim razbojnicima? Ništa! Siti, pijani i besni proglasili su pobedu i počeli da dele odlikovanja. Neki iz te ekipe i još uvek dele. Tako, nažalost, stoje stvari. Avijacija je svemoćna samo u filmu „Top gan“. A to što Milošević posle bombardovanja nije dugo potrajao, mnogo više treba da zahvali sopstvenoj gluposti nego pameti bombi koje su padale na Srbiju.
Tek mi nije jasno šta se hoće reći rečenicom – „mnogi strahuju da je ovo samo početak“. Zar su se baš toliko davno dogodili madridski železnički masakr i londonski teroristički pir? Sigurno je da pariski pokolj nije poslednja teroristička akcija – kakva crna poslednja, biće toga još – ali je razložno očekivati da će se teroristi bar izvesno vreme primiriti i sačekati da se situacija normalizuje, da pažnja sigurnosnih službi oslabi i da se sve vrati u udobnost rutine.
Proviđenje ili – za ateiste – logika istorije baš ne vole rutinu i daju sve od sebe da je poremete, zašto je tome tako, o tome se može razglabati do u beskonačnost, nevolja je – i to velika – što se o tome dibidus prestalo razmišljati. A o tome su razmišljali čak i Tito i njegov generalitet, pa su na kraju smislili doktrinu o naoružanom narodu. Da li to predlažem da se evropski narodi naoružaju, da se posetiocima utakmica, koncerata i pročih manifestacija na ulazu dele samoodbrambeni pištolji, kao 3D naočari, pa da se na izlasku, ako sve prođe dobro, vraćaju. Ne idem tako daleko, ali mislim da bi za evropske države bilo pametnije da se manje oslanjaju na avijaciju (to je visoko) i na takozvani elektronski nadzor (to nije nigde), a da više pažnje posvete ljudskom faktoru. Kako? Tako što će na svaki masovni skup uputiti dvojicu-trojicu obučenih strelaca u civilu koji će – čim neki dilber počne da vadi kalašnjikov iz torbe – dilberu pucati u glavu, pa kad ga upuca, viknuti: „Stoj, pucaću!“ Eto, to je moj skromni prilog borbi protiv terorizma, pa ako me se sete na Dan borbe protiv terorizma, setiće se, ako ne, nikom ništa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
