Budući da je Božić tek minuo, a da je danas Sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan, ovu nedelju privodimo kraju u bogougodnom i dušekorisnom duhu tako što ćemo se uključiti u debatu koja se proteklih dana vodila (i još se vodi) na stranicama Politike i Danasa, a na temu – ima li veronauci mesta u republikanskim školama, a ako ima – treba li da bude obavezan predmet?
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Pisali smo ovde u više navrata o “simfoniji” crkve i države kao ideji krajnje primamljivoj za obe članice državno-crkvenog simfonijskog orkestra, ali i o tome da ta simfonija po pravilu završava u kakofoniji. Dobro, de, ne idem tako daleko, kao što ponekad idem u fikcionalnim tekstovima, pa da arhijerejima zamerim što bičem ne izgone lopuže iz hrama, nego im “osveštavaju” kockarnice, i što se, umesto da izobličavaju narodnu grešnost, odaju čovekougađanju i laskanju “mnogostradalnom narodu” – promenila su se vremena – ali držim da bi gospoda arhijereji mogli da se zapitaju – da li je Bogu baš potrebna pomoć države, pogotovo ovakve kakva je srpska, koja ni zemaljska posla nije u stanju da pozavršava.
Religioznost – naravno, pod uslovom da na zemlji nađe plodno tlo, dolazi odozgo, s neba, a jok odozdo, iz popečiteljstva obrazovanja – uverila se u to Matuška Rosija, u kojoj je, vaktile, post bio obavezan za sve. Država se brinula o opštenarodnom isposništvu, pa tako, recimo, restorani tokom postova nisu služili mrsnu hranu, a u pozorištima nije bilo predstava. I – šta? Ne prođe mnogo vremena i eto ti revolucije. Koja je takođe uvela post. Samo drugačije vrste.
Da li su, nadalje, u bivšoj Jugoslaviji pobožnost i pravoslavnost trpele zbog zvaničnog ateizma i odsustva veronauke u školama? Uopšte ne. Mislim, štaviše, da su rigidnost “ljudi posebnog kova” i društvena nepopularnost religije doprinosili čvrstini vere. Vera koja se isplati, koja postane stvar društvenog prestiža, vera koja štrajk glađu iz najnižih svetovnih pobuda proglasi postom i – pride – štrajkača pričesti, nije vera nego svlačenje neba na zemlju, a to je stvar koja se nama, Srbima, mnogo puta obila o glavu.
Veronauke bi držim, ipak, trebalo da bude, ali pod uslovom da nije obavezna. Čak se ni sekularizam i ateizam ne mogu shvatiti bez makar površnog uvida u Stari i Novi zavet. Škola, međutim, ne bi trebalo da bude instrument nasilne indokrinacije. Ni verske ni laičke. Osim toga, smatram da bi crkveni oci mnogo više učinili za stvar vere i veronauke kada bi izvršili pritisak na pajtaše iz simfonijskog orkestra da – bar tokom posta – zabrane emitovanje rijalitija. Zamislite samo sledeću situaciju, dobije dete peticu iz veronauke i trk kući da se pohvali roditeljima, a kod kuće – Sodoma i Gomora: mama i tata sede pred televizorom i gledaju kako Kristijan guzi Staniju. Ne ide to, brate.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
