ANĐELI ČUVARI

„Vrh, brate“ reče Rafailo Gavrilu dok su ostali sa ushićenjem razgledali svoje nove članske karte SNS.

„I? Šta sad?“ zapita Urilo.

„Sad ćemo da ih čuvamo“ Mihailo će.

„Kako? Od čega?“ pita Salafailo.

„Po smenama“, objašnjava Mihailo i dodaje: „Čuvaćemo ih od njih samih“.

„Ne razumem“, na to će Egudilo, „kako možemo da ih sačuvamo od njih samih?“

Mihailo uzdahne. „E moj brate sestro, ovo je narod koji oduvek veruje u čuda…“

„I u nas?“ upada Varahailo.

„U čuda, rekoh, u sve i svašta, u sve i svakog, samo u sebe ne veruju. Hrišćani jesu, još od Ćirila i Metodija su hrišćani, ama hrišćanstvo je za njih česnica, badnjak, pečenje, šarena jaja, jagnjetina, koljivo, sveća, slavski kolač, kandilo – malo ko od njih je pročitao Bibliju. Uostalom, malo njih i čita bilo šta…“

„Uostalom“, Gavrilo će u pola glasa, „malo njih i ume da čita…“

„Njih, eto, treba da čuvamo… To vam i piše na putnom nalogu. Detalje o smenama i operacionalizaciji dobili ste sa Priručnikom Beograd na vodi.

II

BORAVAK

Vrh čiode, podne…

„Šefe, ne mogu više!“

„Šta to ne možeš, brate sestro Jeremilo?“

„Ne mogu više da čuvam krave.“

„Kakve crne krave? Hajde da si rekao ovce…“

„Krave, krave, šefe! I nisu crne nego šarene…“

„Ne razumem, Jeremilo.“

„Ovi naši štićenici, ovi koje smo došli da čuvamo, oni, kako ujutru otvore oči, mole se da komšiji crkne krava. Retko koji zna Očenaš, ali tu molitvu znaju svi, svi, svi…“

II

ODLAZAK

Vrh čiode, veče…

„Šta to pišete, šefe?“

„Ostavku, dragi moj Varahailo, ostavku… To je sad u modi.“

„Ali zašto, šefe, niste vi krivi.“

„Jesam, Varahailo, kriv sam. Naša misija nije uspela – može se reći da je to bila nemoguća misija.“

„Ali, šefe, ove ovde ne može ni naš poslodavac… Njih, bre, ne može ni Gospod Bog da sačuva.“

„Oni u Njega više i ne veruju, moj Varahailo…“

„Kako ne veruju? Pa sami ste kazali da veruju svemu i svačemu, da veruju u sve i svašta. I da smo zato mi tu.“

„I dalje u sve i svašta veruju, samo u Boga više ne – imaju novog, Varahailo. Zovu ga Alek…“