Au EU

„Vlast“, rekao je Jelko, „mora da počne da hapsi svoje ljude, ako hoće da je ozbiljno shvate u EU.“ Time je, da kažemo, zabio prst u oko srpske političke klase. Dačić se zdravo naljutio. Ceni on Kacina, kaže, ali ga istovremeno upozorava da spusti ton jer i tamo, u tuđini, to jest u EU, isto tako ima korupcije, šta su toliko navalili na Srbijicu, staru evropsku zemlju, poznatu još od sredine XIX veka po izvozu odličnog pekmeza punog kamenica.

Naravno, Dačić ne bi bio Dačić, a da nije iskoristio priliku da spusti kosti, to jeste konkurenciji. Znao je on, veli Ivica, za sumnjive privatizacije, blagovremeno je upozoravao na marifetluke, ali eto, niko ga nije poslušao, pa sad on mora da Vučićevim prstima vadi kestenje iz vatre.

Manimo se mi toga, pa na stvar. Iako nam je takoreći do juče bio zemljak, gospodin Kacin očigledno nije upućen u finese političkog sistema u Srbiji, pa ću da mu objasnim neke stvari. Dragi gospodine Kacin, u Srbiji se na vlast dolazi i na vlasti ostaje (gotovo po svaku cenu) upravo zato da vlast ne bi hapsila svoje ljude, a da bi pohapsila što više ljudi iz prethodne vlasti, što uopšte ne bi bilo loše, ali što se nikada ne događa zbog jedne nezgodne kvake.

Polako! Objasniću! Uzapti, recimo, Dačić (a jako bi to voleo) nekoliko visokopozicioniranih lopuža iz prethodnog, nenarodnog režima, stavi ih u tamnicu gde jakrepe memla davi i udari ih na muke. I – šta biva? Nenarodne lopuže pod mukama sve priznaju, ali priznanje krajnje neprijatno za istražitelje. Mnogi su, ispostavi se, bili u tesnim, hajde da kažemo poslovnim vezama, sa visokopozicioniranim funkcionerima vladajuće stranke.

Ne ide to, brate! Idemo dalje, dragi gospodine Kacin. Čak kada se ovdašnje, poslovično tolerantne vlasti, bajagi odluče da hapse, potencijalni uhapšenik, inače legalista, izjavi da se hapšenju žestoko protivi i da on u aps jednostavno neće. Odmah se tu nađe dvestotinak akademika i intelektualaca (ma šta to značilo) koji potpisuju peticiju da se pravna država drži podalje od velikana srpske političke misli. I akcija „Soko“, recimo, biva obustavljena. Država sva ponižena uzmiče. Vox populi, vox dei. To je, dragi Kacin, naš identitet. I sa njim ćemo (ili na njemu) ući u EU. Ili EU neće biti.