Baba Kuranino zaveštanje

Čak i u imperijalnoj Americi važi pravilo da je aktuelni predsednik praktično nesmenjiv na izborima. Zato su se svojevremeno neki mudri svati dosetili da ustavom ograniče predsednički rok trajanja na dva puta po četiri, najviše pet godina. Zašto? Zato što po pravilu predsednicima posle osam godina demokratija dokurči, pa počnu da pokazuju sklonost ka cezarizmu. Stvar slično stoji i sa predsednicima stranaka, ali su rečeni dilberi ipak u prednosti jer stranački statuti – bar u Srbiji – ne postavljaju nikakva vremenska ograničenja. Uzmimo slučaj poslovičnog DSS-a. Njegov predsednik je (po ko zna koji put) ponovo izabran na visoku i odgovornu dužnost, dok su se za to vreme u Severnoj Koreji na prezidencijalnom položaju promenila čak trojica. Ko im je kriv kad nisu Srbi!

Nego, da se mi okanemo zajebancije, pa da pređemo na stvar. U Novom Sadu demokratskostranačka koplja su se lomila oko pitanja – da li ući ili ne ući u koaliciju sa Overlordom i njegovom strankom. Tvrd vam stojim da „više nego ubedljivoj većini“ članova GO DS ideja o kohabitaciji sa SNS uopšte nije mrska. Kako bi i bila? Kohabitacija znači povratak na vlast. A šta znači povratak na vlast, to svi znamo. Pa ipak, odbornici su većinski podržali Đilasa, Dragana, koji sve više počinje da liči na Milovana. Kad malo razmislim, da sam počem član GO DS i ja bih dao glas Đilasu, iako mi je Tadić simpatičniji. Zašto bih tako postupio? Zato, dame i gospodo, što bih se prisetio prethodne Tadićeve kohabitacije sa večitim predsednikom DSS-a. Bio je to nesumnjivo najgori potez u Tadićevoj političkoj karijeri. Da je tada stisnuo muda i odlučio se za odlazak u opoziciju, sve loše stvari koje je učinio on (i Koštunica pod njegovim patronatom) učinili bi Koštunica, socijalisti i još već neko, a DS bi ojačala i porazmislila šta joj je činiti. Drugu bi mi pesmu danas pevali. Tvrd vam stojim.

Tadićev slučaj mnogo govori, ne samo o njemu nego o Srbiji državi i o Srbiji uopšte. Jer, pazite, Boris Tadić je jedan od najuspešnijih političara u njenoj istoriji. Deset i više godina predsednik stranke, popečitelj (da li beše) vojni, u dva mandata predsednik republike, a pritom izvukao živu glavu. Malo je to kome u istoriji Srbije pošlo za rukom, ako ne računamo period SFRJota. Kada bi počem država Srbija držala do sebe, držala bi – kao što to mnoge države rade – i do svojih bivših predsednika. U tom slučaju, Tadić ne bi morao da se seljaka sa Senjaka u Višnjicu i da glumata „počasnost“, nego bi u miru toplog doma pisao memoare i držao predavanja po belom svetu. Ovako mu nema druge nego da ode kod Kuste na Mećavnik, da još jednom ubije Franca Ferdinanda, pa da konačno uđe u istoriju.