Bodrijarova zamka

Teorija postavi zamku – tako je pisao metr Žan – i strpljivo čeka da stvarnost upadne u nju. Izgleda da su teorije dočekale svojih pet minuta. Opšta nesigurnost i permanentno opsadno stanje u koje je uronjen moderni svet doista imaju izvesnih sličnosti sa „mračnim srednjim vekom“. Koji, opet, ako je verovati nekim namćorima, i nije bio toliko mračan koliko se to prikazuje. Iz niskih pobuda. Da bi naš vek izgledao svetliji nego što jeste.

Drugi jedan metr, Osvald Špengler, svojevremeno je razvio teoriju o nastanku, usponu i opadanju civilizacija i tu je teoriju potkrepio primerima iz istorije. Zanimljiva je to, ali preduga priča, pa ću je pojednostaviti. Ukratko: U trenutku kada jedna civilizacija – nakon perioda vitalnosti i žestokih (najčešće „svetih“) ratovanja, ali i visoke duhovnosti – dosegne svoj vrhunac i poželi da epikurejski uživa u blagodetima kulture, umetnosti i dokolice, eto joj na vratima demona dekadencije i eto joj neprijatelja na vratima, oličenog u nekoj mlađoj i vitalnijoj civilizaciji.

Da li ja ovo insinuiram da je radikalni islam taj neprijatelj pred vratima Evrope? Uopšte ne! Daleko od toga. Iz prostog razloga što držim da je islamski svet takođe deo zapadne civilizacije, doduše pomalo odbačen i prezren od starijeg brata hrišćanstva, a naročito od sekularizovanog Zapada, i – kao takav – takođe podložan procesima dekadencija. Sad će branitelji zapadnih vrednosti graknuti – Ju, ju, ju, jeres! Zašto jeres, ljudi moji? Nije li hrišćanstvo – temelj naše civilizacije – nastalo maltene na istom mestu na kome i islam? Druga je stvar što je pokondirena Evropa u jednom momentu svog „razvoja“ počela da se stidi svojih korena – u tome su, nota bene, naročito prednjačili nacisti – i da u oholosti istokom smatra čak i arapske varoši koje su geografski zapadnije od Pariza. Da, da, kobno mešanje strana sveta, religije i politike počelo je mnogo ranije nego što se obično smatra.

U suštini, jedine dve suštinske razlike (ne mislim ovde na teološke) između „zapadnog“ hrišćanstva i „istočnog“ islama sadrže se u tome što je „istok“ ostao (uglavnom) siromašan, dok se „zapad“ (bar jedan njegov deo) obogatio i što se zapad sekularizovao, a istok ostao religiozan. U tom smislu je terorizam islamskih fundamentalista nedvosmislen znak dekadencije islama, kao što je i slobodarska sprdačina sa svetinjama znak dekadencije sekularizovanog zapada. Izgleda, čestnejši moji, da zapadu – sve skupa sa hrišćanstvom, islamom i sekularizmom – polako ističe rok trajanja.