Bombardovane veka

                       p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Sećate li se još skalamerije od kartona i šperploče podignute usred pustopoljine, na nekih osamstotinak metara od „origalnih“ Terazija, koju su vetar, kiša, sneg i mraz vrlo brzo pretvorile u kašu i ruglo, da bi na kraju – kako sam pre neki dan ustanovio u prolazu – bila uklonjena sa lica zemlje. E, ako se sećate, to znači da ste u trendu i da negujete „kulturu sećanja“. Koja je – po ko zna koji put ovog proleća – tema naše današnje kolumne.

     Svakako ste primetili da su kako vreme odmiče bombardovanja Beograda i Srbije podsećanjima na bombardovanja Beograda sve intenzivnija, a povremeno, kad mu ga poslenici kulture sećanja baš „daju“, (uz samo malo preterivanja i bar u estetskom smislu) teža za podneti od „originalnih“ bombardovanja. Nakon što smo prošlog meseca preživeli još jedno u nizu NATO bombardovanja – koje je već postalo deo naše tradicije i identiteta – osvanuo je šesti april, dan kada je pre 75 godina Beograd – po ko zna koji put u svojoj istoriji – takođe bio bombardovan. Ovo „po ko zna koji put“ uturio sam u tekst, tačnije – citirao sam novindžije, jer ni uz najbolju volju ne mogu da se otrgnem utisku da se srpska politička elita i njen pridvorni novindžiluk u stvari zdravo ponose bombardovanjima Beograda i činjenicim da na ovom svetu ne postoji praktično niko – uključujući „saveznike“ – ko nas nije bombardovao i sravnio do temelja.

          Ima, čini mi se, u tome i podteksta koji kao da govori: eto, toliko smo puta bombardovani i sravnjeni sa zemljom, a to (osim nas) niko ne zna da ceni. Dobro de, osećaj za meru u Srbiji nikada nije bila vrlina na ceni, za razliku od jednog sublesastog – sračunato naivnog, da kažemo – poimanja istorije koje ima odličnu prođu. Mislim na rasprostranjeno mišljenje – šta mišljenje, čvrstu veru – da su pičvajzi, ratovi, kuge,prirorodne katastrofe i bombardovanja presedani, nešto što ne bi (a naročio ne „nama“) smelo da se događa, dočim filozofi istorije do čijeg mišljenja držim tvrde suprotno: da su pomenuti belaji pravilo, da su štaviše, pokretači istorije, a da su razdoblja mira izuzeci koje, razumljivo, treba što je bolje moguće iskoristiti.

Na dan šestog aprila nisam se mogao otrgnuti još jednum mučnom utisku, utisku da namera aktivista „kulture sećanja“ nije bila ono što treba da bude i što u mnogo bombardovanijim varošima, u Drezdenu u Londonu jeste – pomen žrvama – nego pokušaj rekonstrukcije bombardovanja, polu(pod)svesna želja da tog dana svi, makar simbolično, poginemo i da u stanju simbolične poginulosti ostanemo do sledećeg „originalnog“ bombardovanja.