Subota – Danasov dan za kulturu, književnost i društvena pitanja. Tema – Tomas Bernhard i njegov (nažalost poslednji) roman „Brisanje. Raspad“, koji je nedavno objavio mali veliki izdavač L.O.M. Bernhard je, inače, pisac svetski poznat, što uopšte ne znači da je masovno čitan, a pogotovo ne znači da je dobro pročitan. I takozvani veliki književni svet ga prihvata onako kako ga je prihvatala domicilna Austrija – bajagi sa uvažavanjem, ali nekako u rukavicama, preko volje i više zato da bi pokazao politički korektnu „širinu“ i „toleranciju“ nego što mu istinski prijaju Bernhardove političke i sve druge nekorektnosti.
Da li ovo znači da je Bernhard nekakav gromopucatelni avangardista i razbarušeni rušitelj konvencija? Ma jok, more. Daleko od toga. Čovek piše veoma jasno, ubojitom mešavinom najklasičnijeg stila i ironično upotrebljenih opštih jezičkih mesta i otrcanih fraza tipa „et cetera“; ne otkriva nikakve zavere, ne haje za seksualne frustracije, nije ga briga za globalno zagrevanje, žalosnu sudbinu delfina na Grenlandu i – uopšte – ne dotiče se trica i kučina karakterističnih za modernu svetsku književnost. U njegovim romanima (i dramskim tekstovima) nema ničeg neobičnog, „oneobičenog“, uzbudljivog, a ako neke „radnje“ i ima, ona je svedena na minimum i uglavnom se odvija u enterijerima hotelskih i radnih soba. Uprkos svemu, tvrdim da je Bernhard najuzbudljiviji evropski pisac druge polovine XX veka, a takav je i dan-danas.
Površnom čitaocu Bernhard na momente može izgledati kao teški mizantrop, što je – po meni – daleko od istine. Da parafraziram jednog drugog velikog Bečliju, Nestroja, Bernhard voli čoveka, ali ne voli ljude, što će reći da prezire sva ljudska udruženja i udruživanja čiji je navodni cilj „poboljšavanje sveta“. Otuda je razumljivo da su se na udaru njegove bespoštedne kritike našle naoko nespojive pojave, počev od austrijskog katolicizma i austrijskog nacionalsocijalizma, preko nemačke klasične književnosti i novije filozofije, zaključno sa austrijskim socijalizmom.
Sve pomenute opsesije i svi pomenuti idoli neumorno se sele iz jednog u drugi Bernhardov roman, ali na takav način da nijednog trenutka ne izazivaju dosadu, stvar, inače, koja Bernharda užasava i za koju smatra da je posledica neizlečive globalne otupelosti. Za razliku od mnogih kolega po peru, Bernhard u kulturi i književnosti ne vidi izlaz (i spas) iz tog i takvog sveta, već modernu kulturu i književnost sagledava kao njegovu teorijsku osnovu. Čitajući „Brisanje. Raspad“ – obiman roman u kome su Bernhardova poetika, „politika“ i „filozofija“ dovedene do savršenstva – čovek se vaistinu mora zamisliti nad pitanjem koje Bernhard neprestano postavlja, nikada ga ne postavljajući eksplicitno. Ako su nam kultura i književnost tako uzvišene, otkuda onda ovoliko niskosti i divljaštva.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
