Budućnost je pred vama

Koliko god mogu izbegavam teške, pečalne i političke teme u nastojanju da bar za vikend otpočinemo od svakodnevnih belaja. I da vidite – beše se to primilo. I komentatorluk je pristao na pravila igre. Radnim danom obično imam između petnaest i dvadeset komentara, vikendom – jad i beda. Pet-šest uvrh glave. Ovako ja to tumačim: Za vikend svi skunatore neku kintu, naprave neku šemu, izađu (daleko bilo, pu, pu, pu) u kafanu, provedu se malo bolje nego obično, pa im manje vremena preostane za gubljenje u sajberspejsu.

Tako je to išlo danima, mesecima, godinama dok me đavo ne navrati, te anonimusima stadoh na žulj. V čjom bylo djelo? Dadoh glas kampanji za zabranu nekontrolisanog web-bulažnjenja i momentalno izađoh na loš glas. Šta da vam pričam. Podigla se i kuka i motika. Ne dao Bog da se Basarin predlog primi, to bi bio prvi znak srljanja u fašizam. Ja, ovako skudouman, sve nešto mislim da cenjeni komentatori ne znaju šta pričaju, a niko im ništa ne može, jer se, eto, bore za „prava“, inače vrlo unosno zanimanje. I ne manje unosan hobi. Na šta tačno mislim? Mislim na urođenu sklonost srpskom proseravanju koja nam se onoliko puta obila o glavu i – kako stvari stoje – obijaće se do u večnost.

Na šta tačno mislim? Sad ću da vam kažem, a da nikoga ne imenujem jer je to, Bože moj, remećenje anonimuskih privatnosti Šta fali, kažu anonimusi, ako se nekom od njihove braće po peru omakne pa u slobodi mišljenja predloži cenjenom anonimuskom publikumu da Janko rokne Marka? I šta? Rokne Marko Janka, a preživeli slegnu ramenima i kažu: Eh, da dogodilo se, nadajmo se da više neće. I pročaja, dame i gospodo.

Ne znam zašto se „komentatori“ toliko uzbuđuju. Budućnost je pred njima. Niko im, iz komercijalnih razloga, neće stati na put. Tako je, cenjeni publikume, bilo i pre pojave informatičkih tehnologija. Eto, prisetimo se uoči predstojećeg stogodišnjeg jubileja. Jedan kaplar nije bio zadovoljan ishodom rata, pa se nešto uskurčio, što je, pretpostavljam, bilo njegovo „pravo“. Tu je, da kažemo, došlo do iskliznuća. Umesto da mu nadređeni oficir zvizne šamarčinu i da ga pošalje da počisti balegu ispod konja, da pojede čanak pasulja, pa da ode na spavanje, her Oberst je rekao – u pravu ste, her Adolf. Tako su počele slobode, tako je počeo antifašizam. Ko razume, zna o čemu govorim.