Cena života

 To je već u startu bio težak prekršaj osnovnog pravila stare kafanske škole – ako nemaš para, plus deset posto za bakšiš, u kafanu ne idi. Pravilo drugo, ako nemaš para, a ipak ti se ide u kafanu, pozajmi pare. Ako nemaš para, a nisi uspeo nikoga da navataš da ti pare pozajmi, a ipak ideš u kafanu, bolje ti je da odeš u LPM. Mnogi su dilberi tu i završili zato što su se oglušili o nepisana kafanska pravila.

Sad će zlobnici graknuti: da li si ti, cvećko kafanska, uvek postupao po pravilima? Da budem iskren – nisam. Ali ima tu jedno „ali“. Ja se nikada nisam odavao kafanskom promiskuitetu. Što će reći da sam u svim varošima u kojima sam živeo uvek sedeo u samo jednoj kafani (ne računa se kad negde svratiš na kafu) i posledično tokom dugih godina sedelačkog kafanskog života sklapao trajna prijateljstva sa kafanskim gazdama i kelnerima. I šta? Ide mi se u kafanu, a para nemam, ali ja ipak odem i kažem, Mikac – recka! I Mikac otvori recku. Koju ja, posle dva-tri dana, kada mi stigne honorar od nadasve unosnog spisateljskog posla, regulišem. Plus deset posto bakšiša.

Govorim o poverenju, stvari koja je moguća isključivo u malim zajednicama. Beograd je, nažalost, postao velika (prevelika) zajednica, a ipak ponekad mora da (sve lošije) funkcioniše na poverenje. Tako je zlosrećni taksista gorepomenutoj devojci poverovao na reč da će račun za vožnju platiti njeni prijatelji, koji su, takođe, bili u „provodu“ u nekoj fensi prčvarnici. Dovezao, dakle, čovek devojku na odredište, devojka ušla u lokal, iz lokala izašli njeni prijatelji i – po svemu sudeći nezadovoljni iznosom računa – počeli da lemaju taksistu. Taksista potegne pištolj i upuca jednog od nasilnika. Jeste noćna tarifa, jeste možda dugačka relacija, ali teško da je mogla preći gorepomenutu sumu. Vredi li hiljadu i kusur dinara prepirke, kamo li tuče, pucnjave i ubistva, to je pitanje nad kojim bismo se svi morali zamisliti. Šta se to dogodilo sa našim živcima? Gde nestade naša samokontrola? I kako se dogodilo da zavlada basnoslovna alavost?

Apropo alavosti, pre mnogo godina, a posle otvaranja neke izložbe, svratimo Kosta Bunuševac, Era Milivojević i ja u kafanu „Zora“, istresemo džepove i pare uručimo Kosti jer čovek najbolje zna matematiku. Proučava Kosta cenovnik, razmišlja, zovne kelnera, pita ga – pošto je jedan ćevapčić. Kelneru nije baš jasno, ali kaže sumu. E, lepo, reče mu Kosta, dajte nam litar banatskog, flašu kisele i četiri ćevapčića. Za toliko bilo para. Mislite li da je bio loš provod? Jok, more.