Ciprasov čvor

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Stvarnost je značajno drugačija.

Referendum nije presekao Gordijev čvor, koji je samo u legendi mačem obavio Aleksandar Veliki, oslobađajući volovsku zapregu frigijskog kralja Mide.

Premijer Aleksis Cipras je dobio veliko narodno „da“ za svoje političko „ne“ evropskim ustanovama, kojima Atina i pripada i duguje. Neizvesno je ipak, hoće li Grčka bankrotirati ili će – sa omčom oko vrata (331 milijarda evra) – u poslednjem času izbaviti. I da je rezultat bio obrnut, ne bi bilo drugačije.

Izjašnjavanje o finansijama se pretvorilo u glasanje o narodnom poverenju predsedniku vlade: Cipras je u ovom trenutku gospodar atinske političke scene, ali i dalje između Scile i Haribde.

I kod kuće je prethodno politička opozicija – partije Pasok, Potami i Nova demokratija – tražila od najvišeg suda da ne dozvoli referendum, navodeći da je raspisivanje opšteg izjašnjavanja o fiskalnim pitanjima neustavno. Siriza se branila, a Ustavni sud rešio, da se radi o „kritičnoj nacionalnoj stvari“ i znači nema kršenja zakona.

Smireniji domaći ocenjivači, poput Nikosa Konstandarasa u Katimeriniju, ovako vide atinske prilike: „Vladini napori dosad nisu doneli poboljšanje, ni ekonomiji, ni životu građana, pa moramo da zaključimo da je brojno „ne“ nagrada taktici da će na kraju sazreti plod. Ustvari, ovo je bilo glasanje o poverenju u nepoznato… dok je nepoznanica hoće li privreda i obični ljudi imati dovoljno para da prežive. Sada je veliko pitanje kako će vlada van Grčke upotrebiti svoj veliki dobitak. Moguće je da se Cipras politički učvrstio u zemlji, ali da li to menja realnost naših odnosa sa Evropom i Međunarodnim monetarnim fondom. Nije verovatno da će nastavak ćorsokaka zaplašiti partnere više nego pre referenduma, pa ako naprave neke koncesije, to će biti jedino da spreče ekonomski kolaps; pre će delovati iz milosrđa nego da se predaju pred našim zahtevima. Našavši se u škripcu, premijer Cipras je pre desetak dana preneo odgovornost na narod. Dobio je što je želeo i odgovornost je opet vraćena na njegova pleća.“

U različitim predviđanjima, optimističkim i crnim, većina komentatora veruje da glavni igrači Evrozone – ma kako različito raspoloženi (Londonski dnevnik Independent slikovito pita da li je Atina skočila sa stene sa francuskim pojasom za spasavanje oko struka pred nemačkim nemilosrdnim pravilnikom o postupanju u slučaju opasnosti) – „neće dozvoliti da Cipras izađe kao heroj i pobednik u pregovorima“, ali ni da Grčka potone.

Kolumnista Akeksis Papahelas tumačeći kako je Atina na raskrsnici, smatra da premijer pre svega mora da ubedi evropske lidere da glasanje, i „težak jezik“ u izjavama i parolama, ne znače da nije privržen ne samo postizanju, već i sprovođenju sporazuma: „Pošto je dobio neverovatnu domaću podršku, a gotovo potpuno izgubio poverenje Evropljana, samo on zna koju vrstu dogovora bi bio spreman da potpiše.“

Papahelas pritom podseća da je Cipras jednom tačno rekao da je Evropa klub kompromisa, ali odmah i ukazuje na premijerov hod po žici: „Čak i ako napravi sporazum koji želi, pitanje je da li će biti u stanju da ga proda sopstvenom narodu, a naročito krajnje radikalnim levičarima u svojoj okolini, čiju snažnu maticu nije sigurno kako će moći da savlada. A Evropljani treba da odluče da li časno žele Grčku u srcu zajednice kontinenta. Čak i ako to učine, Cipras će i sam morati da donese teške odluke.“ Dosad je, misli ovaj upućeni autor, „bivao zatočenik male grupe aktivista čiji je član i uskog kruga savetnika, koji su upućivali da veruje u čarolije.“

Aleksis Cipras se u daljem putu po mukama lišio ministra finansija Janisa Varufakisa, proteklog iz porodice bogatog industrijalaca, koji sebe na blogu predstavlja kao „knjiškog marksistu“, a rad i ponašanje onih sa kojima je potreban dogovor ocenjuje kao „terorizam“.

Evropi „nepodnošljivog“ profesora (u osnovnoj školi se posvađao sa učiteljem oko pravopisa i otad svoje ime piše sa jednim slovom n, umesto sa dva), zamenio je Euklid Cokolotos. Manje je koloritan, veoma metodičan, sklon najsitnijim detaljima, ali jednako privrženi levičar, koji se za tu ideologiju opredelio školujući se na Oksfordu, gde je pripadao studentskom krilu grčke Evrokomunističke partije. U knjizi „Lonac otpora: Grčka Evrozona i svetska ekonomska kriza“ naveo je da je njegova zemlja prošla dve decenije neoliberalne modernizacije, a rezultat je produbljivanje socijalne nejednakosti i demokratski deficit.

Varufakisa je Evrozona podsećala na brod, koji tone, a putnici treće klase – kao na Titaniku – počinju prvi da osećaju šta se događa. Mislio je na Grke. Po davnoj definiciji diplomatija je veština da se najneprijatnije stvari obave na najprijatniji način. Atina i Evropa nikako da savladaju početničku lekciju.