Da li je Sendi Srpkinja?

Možemo li prepoznati koja je čija? Ne baš? A zašto nema razlike između poganog proizvoda iz usta jednog bliskoistočnog teroriste i odvratnog proizvoda prstiju jednog ovdašnjeg kucača po tastaturi?

Prvo, ideja o prirodnim nepogodama i raznim nevoljama kao nekakvom kosmičkom balansiranju pravde i nepravde idiotska je i zla koliko i detinje egocentrična. Ako se lanac događaja može dovesti do onog famoznog mahanja leptirovih krila nad Pacifikom, „otimanje Kosova i Metohije“ kao faktor previše je i za metafiziku. Pretpostaviti da kišne oluje funkcionišu u skladu sa našim vlažnim snovima znači patološku predimenzioniranost u percepciji sopstvenog mesta u kosmosu. Uostalom, da li su onda i naše nevolje po istom receptu tek računi za sopstvene grehe iz prošlosti? Kako to da su za jedno krivi zli Amerikanci, a za nešto drugo dobri bog? I, najvažnije, ideja o bogu koji je na našoj strani jeste ideja koja opasuje žene eksplozivom i šalje ih na pijace ispunjene ljudima koji se mole bogu nešto drugačijeg imena.

Drugo, samozadovoljna opijenost i pravedničko likovanje nad američkom nevoljom ponekad je presečena činjenicom da od gneva izvesnog uragana zapravo pati nekakav običan svet. Međutim, pod tastaturama mnogih, ova se činjenica odmah zamagljuje stavom da se taj običan svet nije naročito potresao kada je, recimo, američka vlada avionski grmela nad Srbijom 1999. godine. I, što je smrtni greh u ovdašnjim glavama ispunjenim promajom, ti Amerikanci i ne znaju gde je tačno Srbija, te školski strogo gube pravo na našu empatiju. Dok mi, svi odreda doktorandi geografije, tačno znamo gde se nalaze Vajoming, Severna Dakota, Nebraska ili Ohajo. Interesantna je privlačnost ove kolektivne političke i geografske krivice, jer rađa jedno prosto pitanje: a kako su to obični građani Srbije reagovali na srbijansko granatiranje Vukovara ili Sarajeva? Kako beše išla ona o brvnu i sopstvenim očima?

Dakle, u čemu je ta istinska sličnost između antiameričke logike terorista i logike antiameričke zluradosti? Ako izuzmemo posledice, u pitanju je ista bolna neosetljivost, odnosno nesposobnost za bilo kakvu empatiju prema nevinim, nepoznatim i slučajnim žrtvama. A ona je tu iz jednog veoma jednostavnog razloga: zle ideologije ili totalnog pogleda na svet koji umesto ljudskog bića vidi „Amerikanca“. Jednog brutalnog, vulgarnog i metastaziranog kolektivizma u kategorijama vere i nacije. U pitanju su odvratne i najmračnije naočare na nosu, koje učine da ne vidimo lica, da ne vidimo osobu. Kada zbog ideološke magline u sopstvenoj lobanji više ne vidimo čoveka koji gubi dom, beživotno telo beskućnika koji nije imao gde da se skloni, dete koje se plaši oluje, roditelja koji se plaši za to dete. Kakva to bolest mozga poručuje „tako ti i treba“ osobi koju ne poznaje, koja nam nije učinila ništa nažao? Antizapadna ideologija i religijski i/ili nacionalni fanatizam učine to ljudskom biću. Transformišući ga u odurnu mrlju na mestu gde je nekad, možda, stajao čovek. Dehumanizujući druge, zapravo dehumanizujemo sebe. Taj mrak pred nosom i umom crnji je od noći bez struje na Menhetnu.

I zato, izliv odvratne zluradosti i naslade zbog ovog tropskog ciklona mnogo je gori od izlivanja i kiše i kanalizacije po američkoj istočnoj obali. Jer voda će se povući sa ulica Njujorka, ali će ovdašnje zlo likovanje nastaviti da živi na internetu i, još važnije, među nama, u komšiluku. Možemo li mi od tih komšija očekivati nekakvu pomoć kad pritisne nevolja, ili ćemo i sami zbog nečega biti nedovoljno ispravni za empatiju, zagrljaj ili par banalno utešnih reči? Ova društvena nepogoda opasnija je od one prirodne. I da, u vezi sa pitanjem s početka kolumne. Obe rečenice su izjave anonimnih internet komentatora u Srbiji.