Danina pemzija

 Ali ne trči pred rudu, ne zovi popečitelja finansija, nemaš ti ništa sa tim, biće da je Dana utripovala da ja imam nacionalu penziju. E pa, Dani na znanje i ravnanje – nemam nacionalnu penziju i – štaviše – nisam imao šanse da je imam. Ponajpre zato što je NP ukinuta valjda godinu dana pre nego što sam ispunio osnovni uslov – navršenih šezdeset godina života – a potom zato što mi (sve da je NP i potrajala) ni u snu nije padalo na pamet da se u društvu pevačica, žonglera i mađioničara potucam od šaltera do šaltera i da prikupljam dokaze da sam „zaslužni umetnik“. Listen to uncle Bas: Nacija koja NE ZNA ko su njeni zaslužni umetnici ne treba da ima ni umetnike ni nacionalne penzije. Kao što i nema. Tačka.

Idemo na drugu stavku, usko povezanu sa prvom – na jednu od najrasprostranjenijih (u mnoštvu) srpskih zabluda, zabludu da lična poznanstva sa političarima donose grdne pare. Lična poznanstva unutar političke klase, to da, tu kinta kaplje iha-ha, ali taj krug je zatvoren. Sa sedam pečata zapečaćen! Lično poznajem najmanje petoricu dobrostojećih dilbera kojima beše zinula guzica da uvećaju kapital na mukte, pa našli načina da se „približe“ nekim važnim političarima, pa ih mesecima vodali, čaprazdivanili, čašćavali, čuda i pokore im činili, pa na kraju završili u ajd da baš ne kažemo govnima, ali u dupetu, to da. Jedan od njih trenutno radi kao taksista. Ne, Dano, onaj koji me je pre neko veče vozio po Bajinoj Bašti. Ovaj o kome je reč taksira u blizini mesta zločina, to jest oko pustoline u Nemanjinoj, u kojoj su „na vladi“ (i oko vlade) sedeli dilberi od kojih je očekivao džakove para.

Budući da ja – izuzimajući ovu multipartijsku novokomponovanu buraniju – poznajem praktično sve srpske političare i da se ponekad obretem u njihovom društvu, u zemlji Srbiji preovladava mišljenje da sam ja bogat kao Krez. A koliko sam tek bio „bogat“ posle petog oktobra, kad sam takoreći bio stub nenarodnog režima, e to možete misliti. U tom smislu, evo istinite priče iz života nacionalno nezaslužnog umetnika. Vraćam se ja u leto dve hiljade i prve iz Crne Gore (tamo spičkao milione), vidim na Zlatiboru da nemam dovoljno para za benzin do Beograda, pa svratim u Užice da prespavam i da od blaženopičivše roditeljke pozajmim sto maraka. Tako i bi. Prespavam ja, izljubim se s majkom, uzmem sto maraka i kesu sa pršutom i kajmakom, pa krenem, kad ispred zgrade – stoji komšija iz Krčagova koga sam poznavao iz vrlo dalekog viđenja. Dobar dan, dobar dan. Kako ste? Dobro sam. Kad ete ti komšije, prelazi na ti pa ko iz topa: Da nemaš da mi pozajmiš deset hiljada maraka, da ukrovim kuću, vratiću pošteno, ovoga mi krsta. Oj, Srbijo, među šljivama!