Demokratija plemena

Ne, na udaru je sam koncept demokratije kao nepotrebne, rijaliti, farsične i rasipničke drangulije. Prvo, ovo osećanje deli običan svet, a posebno njegov reakcionarni, konzervativni i putinofilni element koji vlažno sanja o čvrstoj ruci na sopstvenom biračkom telu, a posebno debelom mesu. Ali, drugo, isto osećanje provejava i među liberalnim intelektualcima, javnim delatnicima, kulturnjacima i sličnim elitistima koji se zgražavaju nad spomenutim običnim svetom kojem onda prebrojavaju koeficijent inteligencije i zdrave ili postojeće zube u vilici. „Demokratija“ se izlizala poput „urbano“ ili „suočavanje sa prošlošću“, a „demokrate“ i „demokratski“ je više nalik na uvredu, psovku ili ciničnu sprdačinu.

I tada svako ima svoj omiljeni antidemokratski citat o demokratiji kao o „tiraniji većine“ ili jednoj „Dva loša ubiše Miloša“ logici: „Tiranija prirodno izrasta iz demokratije (Platon)“, „Najbolji argument protiv demokratije je pet minuta razgovora sa prosečnim glasačem (Vinston Čerčil)“, „Razlika između demokratije i diktature je u tome što u demokratiji prvo glasaš i zatim primaš naređenja, a u diktaturi ne gubiš vreme na glasanje (Čarls Bukovski)“ itd. I svi se nasmeju, haha, kako mudro i vickasto – a sve ovo, naravno, bez stvarnog čitanja Platona, Čerčila ili Bukovskog. Međutim, čitali nešto ili samo šerovali vankontekstne citate po Fejsbucima, čini nam se da smo baš mi ti koji smo pod čizmom demokratije uredno uskraćeni za komadić sreće i blagostanja. Bili sirotinja, bogatuni ili nekakva sredina, deluje nam kao da demokratija šljaka samo tako da osujeti naše interese. Jer, o jeresi, naš glas vredi isto koliko i glas nekog neukog omladinca, zatucanog penzionera, prokletog Mađara ili srbskog patriote u borbi sa jednačenjem suglasnika po zvučnosti.

I, zaista, devedesetih godina su političkim pozorištem u Srbiji vedrili, oblačili i po daskama mu skakali Šešelj, Nikolić, Vučić, Dačić, Vulin i Milovan Drecun. Kao i Čeda i Čanak, Vesna Pešić i Dragoljub Mićunović, u fajtu za cenzus i svoje mesto pod političkim suncem. Što svi oni uredno rade i dan-danas, petnaest ili čak dvadeset godina docnije. Gde se dede Peti oktobar, ako će se u drugom krugu predsedničkih izbora sledeće godine najverovatnije boriti Tomislav Nikolić i Vojislav Šešelj? Hoće li tada nanovo eksplodirati beli listići, ili će se glasati za manje zlo? I koje? Dakle, čemu uopšte izborne komisije, odbori i liste, slogani, bilbordi i plakati, čemu tabananje do osnovne škole ili mesne zajednice u komšiluku, čemu prskanje onog radioaktivnog čuda po prstu? Nije li bolje ostati kod kuće, kvalitetno cinično i pravednički iznad te gužve? Nisu „svi oni isti“, čak i kada jesu. Nego je, naprosto, „sve ono isto“. Ili sve jeste isto. Nakaradno, nacionalističko, zapušteno, korumpirano, klijentelističko, šeprtljavo i probisvetsko. I ovo misle ljudi koji pripadaju ama baš svim nijansama sive ovdašnjeg sadomazohističkog političkog spektra – i novi klerofašisti i stari komunisti, i „urbani“ Radulovićevi liberali i „ruralni“ Palmini domaćini i upravnici zoo-vrta. Priupitajmo običnog čovu šta ne valja sa vlašću i državom i belim svetom i dobićemo logoreju o korumpiranim političarima i pokvarenom sistemu, bez pogleda u ogledalo.

Demokratija zaista ima svoje nepopravljive falinke, ali dotične se nalaze u našem mozgu ili umu. Naime, u našim lobanjama ili između naših ušiju još uvek nosimo mozak koji je evoluirao za baratanje sa svetom koji broji između 20 i 200 ljudi. A u tom i takvom svetu nema stranaca i nema nepoznatih, nema ministara i vlada, već postoje samo „Hrabri Milan koji je ulovio onog bizona“, „Vešti Jovan koji lepo pravi one šerpe i saksije „, i „Sjajna Milena koja svima daje, hvala joj“. Na isti način doživljavamo i političke lidere, tripujući da ih lično poznajemo, pa im spočitavamo odabir kravate ili im se divimo kad iz snega spašavaju tuđu dečurliju. Dakle, kada promišljamo nekakvu politiku, mi je i dalje procenjujemo kao da živimo u plemenu od par desetina ili stotina ljudi, a zapravo najčešće mislimo jedino na svoju zadnjicu. Zato i redovno zamišljamo državni budžet kao budžet našeg domaćinstva, pa ne verujemo kako se toliko zadužujemo, umesto da smanjimo doživljaj sa kineskom hranom i ne kupujemo više troslojni WC papir. Ili nas posebno miluje po sinapsama i novčaniku kada nam obećaju veću platu i penziju, Stranog Investitora Svetoga, bratsku Rusiju ili blagostansku Evropsku uniju.

Demokratija je stvarčica koja je zasnovana na principu da ćemo uprkos svim našim iracionalnim nadama, požudama, strahovima i mržnjama, na izborima racionalno odabrati ono što je dobro za nas. I u tome je njen najveći zajeb. Sistem pretpostavlja da ćemo odabrati nekoga ko je najbolji za državu i društvo, a ne nekog ko je bitanga i baraba i lažni doktor nauka. A nećemo. Pošto u glavama još uvek živimo u onim plemenskim društvima od par stotina ljudi, uredno odabiramo one koji su najveći, najgrlatiji i (glume da su) najhrabriji. Uostalom, i na izborima za predsednika Sjedinjenih Američkih Država skoro redovno pobeđuje kandidat koji je višeg rasta. Zatim, hvala evoluciji i prirodnoj selekciji, grubo i brutalno konformiramo sa većinom u našem domaćinstvu, susedstvu i plemenu. I baš zato istraživanja javnog mnjenja igraju toliko veliku ulogu. Najzad, po pravilu glasamo za kandidata koji insistira na jednoj „naše pleme je jače od drugog plemena“ politici. Neodoljiva lakoća nacionalizma i ksenofobije nije evropski „trend“, već ugravirana logika našeg skrnavog mozga i plemenskog uma.

Za one sa slabijim pamćenjem ili sa snažnom sposobnošću potiskivanja, na prvim višestranačkim izborima u Srbiji u decembru 1990. godine, čak 2,3 miliona ili 46 odsto ljudi glasalo je za nacionalističku Socijalističku partiju Srbije Slobodana Miloševića koja je obećala odsustvo neizvesnosti, državni preporod i nacionalno dostojanstvo. Srbiju koja pobeđuje, takoreći. Dotična je tada osvojila 194 od 250 mandata u Skupštini SR Srbije. Na drugom mestu (800.000 ili 15,8 odsto glasova) bio je grubo nacionalistički i pročetnički Srpski pokret obnove (19 mandata), a na trećem mestu (374.000 ili 7,45 odsto glasova) bila je „intelektualno“ nacionalistička i antikomunistička Demokratska stranka (7 mandata). Usledile su takođe nacionalne manjinske stranke Mađara, Bošnjaka i Albanaca, a postojala je i izvesna Stranka Saveza svih Srba Sveta. Praktično jedina anacionalna stranka ili neplemenska politička organizacija beše Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu ili UJDI. Ova partija se borila za jedinstvenu i složenu Jugoslaviju, uz snažni antiratni i reformski program, a činili su je i Koča Popović, Ivan Đurić, Bogdan Bogdanović, Nebojša Popov i drugi. Takav program je na ovim izborima osvojio 25.000 ili 0,5 odsto glasova. Dakle, na prvim demokratskim i višestranačkim izborima u Srbiji, oko 3,8 miliona ili 75 odsto glasova otišlo je nacionalnim i nacionalističkim, odnosno plemenskim strankama. Dok antinacionalisti dobijaju statističku grešku i povlače se u inostranstvo ili ilegalu.

Dvadeset i pet godina kasnije, promenilo se malo toga u ideološkom i strukturnom smislu. Neke političke partije, figure i kreature iz ovog doba su još tu, živahne i vitalne, a neke nisu (gde su, šta rade Dragutin Zelenović, Radoman Božović i Milan Milutinović?). Međutim, politički obrasci i nivo političke kulture ostali su isti. Nacionalne i nacionalističke partije sklone autoritarizmu trajno beleže visoke izborne rezultate, a narodni poslanici ne zastupaju građane već političke elite i partijske šefove. I u partijama na vlasti i u partijama u opoziciji na delu su gnusni klijentelizam i karijerizam, dok se glasovi građana ponajbolje pridobijaju otvorenim i/ili zabašurenim nacionalizmom. Uz začin ili dašak par novih političkih mitova kao što su „strane investicije“, „nova radna mesta“, „Evropska unija“, „saradnja sa Rusijom“ itd. Na građanima je da odabiraju frakcije praktično jedne te iste političke opcije sa identičnim opštim mestima, u oligarhijskom i plemenskom društvenom miljeu nazvanim partokratijom. I nikakvi beli listići – baš kao ni glasanje za manje zlo – to neće promeniti.

Međutim, šta je alternativa? Da glasaju samo bogati? Umesto nekadašnjih vlastelina, lordova i barona, da glasaju samo tajkuni, eventualno mali i srednji preduzetnici? Ili samo šatro pametni i navodno suvisli? Ekipa iz Mense i ostali sa matematičkih olimpijada? „Načitani“ ljubavnih i krimi romana, a posebno ruskih klasika? Ili da samo proglasimo Novaka Đokovića za naslednog cara i pokoravamo se njegovoj samovolji? Naravno da ne. Sve smo to već imali i nije ispadalo dobro. U našem društvu imamo višak demokratije, uz manjak slobode. I u tome je glavna kvaka i problematika. Sa svojom centralizacijom vlasti i moći, netransparentnim trošenjem javnog novca, pritiscima na medije, vrištećom klerikalizacijom, zavisnim i neefikasnim sudstvom i tome sličnim, Srbija je tipičan primer demokratije bez slobode. I zato, batalimo našu maničnu opsesiju demokratijom i njenim „prazničnim“ izrazom – parlamentarnim izborima. Besmisleno se iscrpljujemo drobljenjem o izbornim komisijama i listama, falsifikovanim potpisima, mrtvim i nemrtvim glasačima, redosledima partija po izbornim listićima, sloganima i plakatima, izlaznostima i cenzusima, nacrtanim čiča-glišama i manjim zlikovcima. Jer u svemu tome, od jednog izbornog ciklusa do drugog, zaboravljamo na – slobodu. Drugim rečima, usredsredimo se prvo na gradualnu liberalizaciju – a ne samo demokratizaciju – naših društava. Naša demokratija će zauvek biti i ostati demokratija plemena. Poenta je u tome da širimo granice naše lične i društvene slobode. Pa će nam i demokratija zaličiti na nešto.