Diktatura mediokriteta 2

 U stvarnosti stvar stoji sasvim drugačije. Izuzetni ljudi – zovimo ih geniji – krajnje su retka pojava. Komentatorstvo i mediokritetstvo se uzrujalo smatrajući (po običaju pogrešno) da ja diktaturu mediokriteta kritikujem sa pozicija izuzetnosti, što je daleko od istine. Sebe, takođe, smatram mediokritetom. Činjenica da imam nešto književnog dara uopšte me ne uzdiže iznad prosečnosti, jer sam – izuzimajući literaturu – u svim drugim oblastima ili osrednji ili još gori. Za razliku od – ovih dana često pominjanog Tesle – koji je, osim što je bio tehnički genije, imao i književnog dara. I još mnogo drugih darova. U najmanju ruku je znao da promeni licnu na osiguraču. Što je ne znam.

  Nema, dakle, ničeg lošeg u osrednjosti. Problemi nastaju kada osrednji umisle da su geniji. Uzmimo jedan, baš onako žestok primer – Adolfa Hitlera. Njegova biografija je opštepoznata i iz te biografije nije teško dokučiti da je gornjoaustrijski soboslikar bio težak mediokritet, ali je svoju osrednjost nadomeštao ogromnom ambicijom, a nadahnuće nalazio u pisanijama nemačkih Pantelija Srećkovića. Rezultat, takođe, svi znamo.

  Isto tako nema ničeg lošeg ni u tome što državna posla vode mediokriteti. Nevolje – kako rekosmo napred – nastaju kada državni mediokriteti, umesto da se strpljivo posvete rešavanju svakodnevnih problema i poslova, požele da ostanu „zabeleženi u istoriji“. Obično i ostanu „zabeleženi“. Ali po zlu.

   Još veće nevolje nastaju kada mediokriteti – dokopavši se moći – svoja snoviđenja, smatranja i smaranja vaspostave kao apsolutni etalon vrednosti. Ni to nije kraj nevoljama. Oko takvih „istorijskih“ ličnosti tradicionalno se okupljaju rojevi srebroljubivih i vlastoljubivih novinarsko-nacionalno-radeničkih podguznih ljudskih muva koje dodatno snižavaju ionako niske kriterijume. I zato se, drage kolege mediokriteti, nemojte ibretiti što nam ovako loše ide, ako nedremano nasedate na patku da ćete Srbiju najbolje razumeti ako odete na kermes u Guču, a ne u Kovilj, rodno mesto Laze Kostića, koje verovatno i ne zna da se u njemu rodio Laza Kostić. Ali belćim zna ko je šef mesne kancelarije.   

#############

Dopisnica: Ser

Kada se vraćate sa letovanja sa Halkidikija, recimo iz Uranopolisa, a još pod utiskom posete 817 godina starome Hilandaru, nije loše – za promenu – uhvatiti pravac za Ser. Na putu ka Seru ništa ne smeta ako svratite (od silnih nalazišta) barem do Amfipoljskog (ili Amfipolijskog) lava, grandiozne višemetarske figure lava, posvećene Laomedonu, jednom od glavnih vojskovođa Aleksandra Velikog. Na samom ulazu u Ser je skretanje ka manastiru Sv. Jovana Preteče. Do manastira vodi prelep planinski put od desetak kilometara, i vraća vas u davni 13. vek, na mesto koje bi poželela i Sveta Gora. U crkvi se mogu videti freske cara Dušana i carice Jelene, velikih ktitora ovoga manastira, kao i predivan ikonostas.

Kad ste već u Seru, lepo je popeti se i do tvrđave, akropolisa, iznad grada, obeleženog na putokazima kao „Vizantijska tvrđava“. Vizantijska, a naša! To je, elem, i mesto na kojem se car Dušan proglasio carem svih Srba i Grka (da li bismo i mi sad pregovarali sa Šojbleom da smo ostali u istom carstvu? Opet, s druge strane, ne bismo morali da se izvinjavamo premijeru, i još bismo dobili vaučer!), a i mesto proglašenja Dušanovog zakonika! Na središnjem prostoru tvrđave danas se nalazi simpatičan kafić simpatičnog imena „City-zen“. Jedini trag Dušanovog prisustva je deo njegovog grba na delu zidina koji gleda ka Seru.

Na 35 kilometara udaljenosti od tvrđave je grčko-bugarska granica, u mestu (selu?) Kulata. Zahvaljujući EU karakteru granice (i minimalnoj kontroli), kolona velikom brzinom prolazi granicu, a onda kreće krivudanje kroz Kulatu, tj. eskiviranje rupa (čuj rupa, rupčaga!) na putu. Možete samo da bacate čežnjive poglede ka auto-putu u izgradnji, ali ćete onda lako upasti u neku od rupa, pa ćete onda čežnjivo gledati – svoju felnu. Put ka Sofiji je pandan našoj Ibarskoj magistrali, mada sa još više kamiona i još bahatijim vozačima skupih vozila nego kod nas. Pošto se opskrbite jeftinim stvarima u trgovinskom lancu „Kaufland“ u Blagoevgradu (eh da je jedan takav u Beogradu!), možete nastaviti dalje ka Sofiji. Ako je vreme lepo i ako imate vremena, obavezno obiđite Rilski manastir, a ako ne, i ako vam je dosadila Strumska magistrala (jer put vodi pored reke Strume), možete se častiti vožnjom – preko Bobovišta i Nevestina (gde je prelepi Kadin most) do Velbužda, da ne kažem Ćustendila, mesta gde je car Dušan prvi put, nedvosmisleno, pokazao o kakvom se vojskovođi radi. Iz Ćustendila se hvata put ka Dragovištici, pa ka prelazu Oltomanci, tj. kako ga mi zovemo – Ribarci. Cela ova deonica vijuga kroz šume, po obodu Osogovskih planina, sa Strumom u društvu.