Odavno nas turbopatriotski mislioci upozoravaju da je MMF zločinačka organizacija, ali malo je ko na ta dalekovida upozorenja obraćao pažnju. Sada su maske pale i svakome je jasno da su bili u pravu. Direktor, naime, MMF-a Dominik Stros-Kan uhapšen je pred samo poletanje u avionu zbog „seksualnog napada na spremačicu“ , i zbog „pokušaja silovanja i zadržavanja protiv volje“. Drčan čiča taj Stros-Kan. Sprcao šezdeset i dve godine, a čilo zaskočio spremačicu, pa kad mu rabota nije uspela, zbrisao u zračnu luku ostavljajući mobilni u hotelskoj sobi.
Sad mu, bogme, pod uslovom da se nepočinstvo dokaže, preti i celih dvadeset godina u nekom američkom KP domu Zenica. I to će mu, u izvesnom smislu, biti pravedna kazna za decenije antisrpskog delovanja. A i kazna će imati efekta – kada uz božiju pomoć u osamdeset drugoj godini izađe sa robije, sigurno mu neće padati na pamet da skače na čistačice.
A tokom tih dvadeset godina imaće sasvim dovoljno vremena da zažali što nije Srbin i srpskoga roda. Iako se, ruku na srce, poneo tipično srpski. Jer, nasrtaji bahatih kafanskih gostiju na kelnerice, čistačice – izuzmemo li Beograd i nekoliko većih gradova – bitan su deo srpskog identiteta. Ovde se smatra da su pomenute radnice, skupa sa glumicama i pevačicama, obavezno kurve i da je sa takvima sve dozvoljeno raditi.
Ko je Stros-Kanu kriv što poseduje francuski pasoš i što francuskoj državi ne pada na pamet da gladi inostrane pizdarije svojih građana, makar to, poput direktora MMF-a, bili i budući predsednički kandidati. Tamo je na snazi ovakvo pravilo: ti, prijatelju, jesi Francuz i francuski državljanin, ali ako u prekookeanskim zemljama nešto zabrljaš, e, onda se snalazi kako znaš i umeš. Para za dobrog advokata sigurno imaš. Mogao si ih pametnije uložiti – na primer u neku zgodnu kol-gerlu, pa problema ne bi ni bilo. Ali kada su problemi već tu, onda su oni samo tvoji. Orevuar!
Da je Stros-Kan naše gore list, sve bi iz osnova bilo drugačije. Ne bi on sada čamio u mardelju, nego bi se šetkao po Beogradu. Naši konzulati prepuni ljudi posebnog kova nekako bi sredili stvar, nešto bi već izmajmunisali, a posle bi stvar u svoje ruke preuzela država. To jest – MIP. Vešti pregovarači ovog popečiteljstva čas bi se nagodili sa spremačicom; možda bi suma bila čak i manja nego u slučaju Miladina Kovačevića. A ako bi se Ameri baš uskopistili da mu se i sudi, bilo bi mu suđeno pred srpskim sudovima. Koji bi mu odrapili nekih šest meseci zatvora u kućnom KP domu Zenica i tako svetu pokazali šta znači briga za sve naše građane koji su Srbi i koji imaju vezu u „strukturama vlasti“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
