Čitam u tekstu stanovitog autora M.M. o tome kako da ne postoji par kvarilaca srpskog jedinstva i sreće koji insistiraju i dalje na podeli na „dve Srbije“, u Srbiji bi nesmetano raslo hiljadu cvetova. Među tim drugosrbijancima, čovek optuži i moju malenkost. Nek mu je na zdravlje, ali hajde da se osvrnemo na dve Srbije. Jest Srbija u dubokom mulju gde se kreketanje žaba i predstavlja kao pevanje heruvima, jest da se od drveća ne vidi šuma, jest da su u mraku sve krave crne, jest da nam nije ostalo mnogo crkavice, ali sećanje nam ne možete oduzeti. Postoje li dve Srbije? Od kada i zašto?
Zašto je nekada bilo bitno i važno i vredno i na sreću istinito, da se zna da postoje? Od koje beše godine je vaša kolumnistkinja pisala da više ne treba insistirati na toj podeli, jer je ona postala laka roba za manipulaciju raznih službi, i jer je tih godina došao trenutak da određene ličnosti iz obe Srbije, po sistemu spojenih sudova, profitiraju debelo na podelama? I kako je došlo do toga da bi danas, gle čuda, neki, opet obrnuli još jednom kapital (stari profit) ali sada baš na antitezi o „dve Srbije“, i progonu svakog ko nije u istom kolu zagrljen. Po njima dve Srbije, ako postoje, ima da ih nema, ili bar ima da nema onih koji ih, po njima, zagovaraju.
Svaka srpska zagrljenost u dosadašnjoj novijoj istoriji, svako jedinstvo „zarad nacionalnih interesa“ nije bila drugo do simboličko ponavljanje zabluda onog „studentskog kozaračkog kola“, kada se poverovalo da jedan čovek može da reši studentski bunt navodno protiv „crvene buržoazije“. Ipak, to nepoverenje u jedinstvenost tipa „sad svi ima da budemo za Vučića“, a ko drukčije kaže ima da ostane i bez telefona i bez prisluškivača (o trkeljisanju kompjutera i presretanju SMS poruka, čemu smo izloženi decenijama, da i ne govorimo), nema nikakve veze sa insistiranjem na dve Srbije. Pa, ipak, gle paradoksa, insistiranje novokrotičara iz prvog pasusa (kojih je sve više, jer je reč o državnom projektu, a on uvek uspeva preko noći kao svaki hibrid) na štetnosti podela na dve Srbije, danas kada Srbija cveta pod Vučićem, to insistiranje na jedinstvu koje poništava razlike, taj još jedan najzaumniji, rekla bih, pokušaj da se ukine pravo na razliku, upravo je ponovo stvorilo potrebu da se delimo na one koji tako misle i na nas koji nećemo da zaboravimo devedesete i razlog zašto je nastala ta sintagma „dve Srbije“. Ko se obogatio, ko napljačkao, ko uzeo pare s Kipra, ko uzeo ovo, ko ono, dakle ekonomska dobit, profit, korupcija nisu bili razlog za stvaranje dve Srbije.
Razlog za to je bio opsada Sarajeva i svi zločini koje je neko hteo da počini u ime Srbije. Tada smo rekli : Ne u ime Srbije, mi smo Srbija, nećete činiti zločine u naše ime. A oni i njihove vođe i mentori su rekli: Ne, mi smo Srbija, mi ćemo odlučivati o ratu i miru, o smrti i životu. Mi: Ne, u naše ime. Oni: Oho, još kako. Tako smo se podelili na Prvu i Drugu Srbiju. Jedna je bila ratnohuškačka, druga pacifistička. Jedna se oglašavala i trovala narod preko RTS, druga se sastajala subotom u Domu omladine, na sesijama Beogradskog kruga, koji je najzad objavio i knjigu „Druga Srbija“. Šta tu nije jasno? Mnogo kasnije, dugo se insistiralo na razlikama. Ove godine, u predizbornoj kampanji, Druga Srbija se delila na bele listiće i glasače DS i LDP. Oni su se međusobno posvađali, nadam se ne zauvek. Pokušala sam, kao neutralna opcija da umanjim animozitete između dojučerašnjih prijatelja i časnih i čestitih ljudi, i naišla na otpore. OK. Ali, meni je sasvim normalno postojanje obe struje unutar „ex drugosrbijanaca“. Ali je isto tako legitiman zahtev da se poštuje pravo moje malenkosti i ogromnog dela biračkog tela na nesvrstavanje. Niko nema prava da svojom slobodom za koju se i ja zalažem, ograničava moju slobodu za koju se zalažem još više.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
