Ejmi Vajnhaus

Za većinu ovdašnjih curica koje su iz provincije došle da studiraju u veliki grad, pa morale da zaborave na Nedeljka Bilkića i balade od Džeja, Ejmi je idealno dopadljiva jer, eto, „lepo peva“, a i moderno je. Ove curice neće znati da je „Cupid“ prvobitno otpevao Sem Kuk (ko je taj?), da je „Monkey Man“ stara ska stvar (šta je to?), da su „Valerie“ prvo snimili izvesni The Zutons (okej, ove ni njihove majke ne slušaju), a da je tema iza „Tears Dry On Their Own“ vešto upotrebljeni omaž Motaun klasiku „Ain’t No Mountain High Enough“ (pušta se za Dan zaljubljenih).

Drugim rečima, Ejmi Vajnhaus je izrasla na američkoj tradiciji crne muzike Detroita i Memfisa – dvosmisleni naziv albuma „Back to Black“ ovo sa ponosom priznaje. Naravno, i ona je sama samcijata napisala podosta stvari koje počivaju na ovoj briljantnoj tradiciji, te doprinela obnovi i popularizaciji soula, kako su to Britanci već sjajno umeli. Sve to uprkos arhaičnim muzičkim puristima kojima ništa novo ne valja, ili koji u svemu vide previše industrije i kompromisa u skladu sa sopstvenom vizijom umetnosti.

A stvari su jednostavne: bela curica koja pre nego što je napunila dvadeset i petu ima glas crne žene u pedesetim. I, glas ko glas, ali sve je to upakovano za bolesnu dušu i ranu na srcu kako to umeju samo potomci okovanih berača pamuka po američkim plantažama. U redu, MTV (ili koji već) producenti su nešto ranije crne masnoće isprali, a ona je ponešto britansko-pankerski isprljala i – formula se pokazala pobedonosnom. Da li nam prodaje nešto staro za novo ili novo za staro, sada je sasvim svejedno, super je.

Ono što nije super, a što nažalost češće puni stranice teksta o Ejmi Vajnhaus, jesu njeni problemi sa opijatima razne vrste. Čak je i Kit Ričards rekao da neće valjati ako Vajnhaus bar malo ne uspori. Kada to kaže čovek koji je (navodno) šmrkao i pepeo svog mrtvog oca i za kojeg kruže (priglupe) priče da mu periodično menjaju krv da bi ga održali u životu, vaistinu ne valja. I, sve to se dogodilo i u Beogradu pre neko veče, na veliku žalost svih neupućenih. Razočarenje zbog, fakat, propalog koncerta je jedno, ali količina gluposti u komentarima oko cele gužve nešto je sasvim drugo.

Od „evo šta nam to dolazi iz drogirane Evrope i sa dekadentnog Zapada“ do „mora da je probala srpsku šljivovicu“ gluposti, neukosti i kretenizama. Novinari pišu da je ovaj koncert bio najgori u istoriji Beograda, zaboravljajući da su u Beogradu koncerte imali i Galija i Đorđe David. Falio je samo građanin Risto Radović, koji se skriva iza umetničkog imena Amfilohije sa svojom muzičkom recenzijom (nije isključeno da će se javiti), pa da „after“ bude potpun.

Nisu u pravu ni oni koncertno neiskusni cvikeraši koji su „za svoje pare“ očekivali da sve na koncertu izgleda spektakularno i zvuči ispeglano kao sa WinAmpa ili na YouTubetu, dok sebi sličnima reklamiraju svoj studentski muzički ukus, puštajući muziku sa mobilnog. Čak i da je njena rehabilitacija uspela, koncert opet ne bi bio to po šta su takvi došli. Zato razočarenje bankarskih službenika i namontiranih cica koje će sledeći vikend na Čolu može samo da razveseli. Međutim, jednako su besmislene i folirantske odbrane celog hepeninga kao „baš iskrenog“ i „kul“ i „rokenrol“ onih koji poput lisice pred grožđem neće da priznaju da im je žao što su bili. I Elvis jeste bio najbolji i „veći od života samog“ dok mu je, drogiranom, guzica ispadala iz presmešnog kostima, a ni Tom Vejts se ne trezni na svirkama, ali oni su ipak uspevali da odtamburaju nešto. Erik Klepton je umeo da na sceni leži ubiven od heroina ceo koncert, pa se dotičnih niko ne seća kao sjajnih, niti bi trebalo. Sve je to rokenrol, ali na koncert se ipak odlazi zbog muzike, a ne zbog saučestvovanja u zdravstvenim problemima izvođača. Alkohol i narkotici možda jesu prateći element zabave, ali to i dalje ne znači da ih treba glorifikovati, pogotovo kada muzika izostane.

Paradoksalni utisak koji ostaje nakon ovog koncerta zapravo jeste onaj retro slogan: Beograd je svet. Ejmi Vajnhaus se nije ponašala ništa drugačije nego na ostalim tačkicama kugle zemaljske gde je pokušavala da zapeva. Isto je bilo na koncertu u Rio de Žaneiru 2008. godine koji preplaviše internet, a na snimku iz Ciriha (2007) vidi se i kako vadi neki narkotik iz rukava i ušmrkava ga na sceni. Koliko god bismo to možda voleli, uz naivne spekulacije da će Vajnhaus možda i da prošeta gradom, ona je ovde bila ista kao i posvud. Zato, ništa lično, Beograde. Na bini je prvo pozdravila Atinu, a zatim i Njujork – veći kompliment verovatno nije mogla da udeli (iako će zlobnici reći da nema boljeg indikatora za tešku intoksikaciju ako je Kalemegdan zaličio na Central park).

Ironično, ali upravo činjenicom da je Ejmi Vajnhaus i ovde bila „svoja“ (dakle, van sebe), „ovde“ se nakratko opet ucrtalo na svetsku mapu popularne kulture. Ranije se bivalo srećnim da bilo ko dođe, u kakvom god izdanju. Odlično je što Beograd sebi može da priušti i ovakav antispektakl ili rokerski skandal. Drugo je pitanje da li to mogu svi oni koji su dugo štedeli za kartu. Ali ko je očekivao dodvoravanja o srpskoj gostoprimljivosti, dobroj hrani i lepim ženama, te povike na dizanje ruku, taj živi u kutiji i nije trebalo ni da ide, već da širi veš kod kuće.