U kafiću smo, kao što smo i inače naručivali svakog dvanaestog marta, naručili šest kafa, tri za Mandarića, tri za mene. Moj casio G-Shock pokazivao je deset do dva, a kafić je već bio prepun besposličara, lopova, udbaša, udbaških saradnika, državnih sekretara i nakinđurenih lopovskih, udbaških, saradničkih i državnih dromfulja.
Svi ti lopovi, udbaši i državni sekretari, svi ošišani do glave, svi ćaplavi, sedeli su nonšalantno zavaljeni u stolice, širom raskrečenih nogu i svi su bez imalo zazora javno češali muda, jer je u Beogradu te godine bila lansirana nova moda – moda češanja muda na javnim mestima. Prošle godine u modi su bili izlasci u grad u šarenim, usranim gaćama, takozvanim šortsevima, ove godine je u modu ušlo češanje muda i premeštanje muških polnih organa (da ne upotrebim težu reč) iz leve u desnu nogavicu i obratno, a sledeće godine – pretpostavio sam – modu javnog češanja muda naslediće moda javnih felacija i javnih kunilingusa po kafićima. Sve je išlo u tom pravcu. Svi ti lopovi, udbaši, udbaški saradnici i državni sekretari, svi do jednog – osim što su besramno češali muda – kao opčinjeni su blenuli u odvratne beogradske tabloide, gnusne novine koje parazitski žive od tuđih nesreća i nasilnih smrti, sa čijih kancerogenih stranica kapa krv nesrećnika ubijenih (često i po narudžbini redakcije) u noćnim pucnjavama i sa čijih se duplerica od jutra do mraka cedi vaginalni sekret raščepljenih, gologuzih devojčura, takozvanih starleta. Podsticanje ubilačkih nagona i huškanje na masturbaciju, eto, to je uređivačka politika beogradskih tabloida, tačnije politika njihovog visokog pokrovitelja, Vlade Republike Srbije i Svih Srpskih Zemalja, na čelu sa državnikom, nazovimo ga tako, jâkim prijateljem uglednog srpskog akademika, prononsiranog pedofila, o kome će još biti reči, kada za to kucne čas. Monstruozna, međutim, uređivačka politika beogradskih tabloida bila je mačiji kašalj u odnosu na monstruoznost uređivačke politike takozvanog javnog servisa, tobožnje Radio televizije Srbije, u stvari XVI odeljenja srpske političke policije. Bilo je, rekoh, dva sata, vreme za vesti javnog servisa tokom kojih nafrakane televizijske dromfulje pod budnim okom generalnog direktora u lice potpuno raspamećenog srpskog naroda beskrupulozno prosipaju prepune kible najgnusnijih informacijskih govana. Dnevnik javnog servisa nešto je ubedljivo najodvratnije u Srbiji prepunoj odvratnih ljudi, stvari i pojava, ali tog dana, dvanaestog marta dve hiljade osme, vesti su bile apsolutno nepodnošljive, takoreći smrtonosne! Takve vesti u stanju su da vide, čuju, podnesu i prežive isključivo Srbi. I niko drugi. Mada i među Srbima padne poneka žrtva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
