Gorki list II

Problem tih preduzeća – a istovremeno i problem Srbije – nije menadžment, već zastarelost tehnologija. Pođimo od osnovnih stvari. Država – ukoliko uopšte zaslužuje to ime – koja dozvoljava da na njenoj teritoriji postoje najmanje dva čoveka pozicionirana iznad svih zakona, može računati isključivo na propast. Svi znamo ko su ta dvojica. Jedan od njih je – eh, komendijo – i ustavopisac. Idemo dalje! Država u kojoj broj vladinih ministarstava i delokrug njihovog rada nije zanavek određen ustavom, nego varira od zahteva (dnevno)političkog trenutka, ne može očekivati ništa osim nestabilnosti. Večito ciganisanje sa povećavanjem i smanjivanjem broja ministarstava nije ništa drugo nego sprdnja sa institucionalnošću i korupcija u samom srcu sistema, a to, ljubezni publikume, znači da politička (sledstveno i svaka druga) moć nije u ustavu i institucijama, nego negde drugde.

A gde? Negde mora biti! Eto je – u rukama aktuelnog „tiranina“, Overlorda Vučića, koji obnaša ustavu i zakonu nepoznatu funkciju prvog potpredsednika vlade, iliti kraće PPV, što me navodi na pomisao da nije daleko dan kada bismo mogli dobiti i funkciju ZMPPVNK iliti – zanosač muda prvog potpredsednika vlade na krivinama. Možda ovo zvuči neozbiljno, ali nije ništa neozbiljnije od zakonski fiktivne funkcije PPV. Niti je sve to makar za jotu neozbiljnije, „tiranskije“ (i po državu destruktivnije) od činjenice da, za vakta prethodnog „tiranina“, Tadića, politička moć nije čak ni prividno bila u vladi, nego u Prezidencijalnom konaku.

„Politički svesni“ građani i građanke blagovremeno su uočili opasnost od Tadićevog cezaropapizma, pa smo dobili Vučićev papocezarizam. I uopšte, dame i gospodo, nemam predstavu kakva to nada navodi „politički svesne“ na pomisao da se – ma ko došao na vlast – istorija neće ponoviti? Spreman sam da se opkladim u veliku sumu da hoće. Sve i u fantastičnom slučaju da novi „tiranin“ to najiskrenije i iz dubine duše ne želi, društvena inercija će ga povući u tom smeru, a entropija će obaviti ostatak posla. Zbog svega rečenog ne gnevim se ni na Tadića ni na Vučića ni na sledećeg „tiranina“ i zbog svega toga me savršeno boli Crven Ban ko će sledeći zasesti u pustolinu u Nemanjinoj. Država Srbija je u dlaku ista kao i ono propalo preduzeće sa početka kolumne. Ne pomaže tu nikakav menadžment. Potrebna je nova tehnologija. Nastavak u sutrašnjem broju.