Gradac o dendizmu

Kad smo već kod Gradca, nije zgoreg pomenuti da je taj časopis možda jedina stvar u Srbiji na koju ovdašnje četvrtvekovno rasulo i nestanak svih kriterijuma nisu ostavili ni najmanjeg traga. Konačno, Gradac je verovatno najuspešniji srpski kulturni brend u regionu i to ne samo na prostorima ovdašnjih višeimenih, a u suštini istih jezika. Ćirilično pismo na kome se Gradac tradicionalno štampa nije, recimo, nikakva prepreka za njegovu odličnu prođu i kultni status u jednoj susednoj zemlji u kojoj se, inače, na ćirilicu nasrće čekićima. I te kako tamo čitaju Gradac. E sad, neki to tamo kriju, neki pak ne. Država Srbija i državno popečiteljstvo kulture na Gradac gledaju maltene kao na smrdljiv sir. Preča su im guslarska posela i kojekakve mudijade. Što možda i nije loše. Jer u koju god se mast naša država umeša ta mast neminovno završava u propasti.

Nego da se mi latimo posla, to jest dendizma. Reč „dendi“ je kod nas Srba, pa čak i kod dobro obrazovanih Srba, poprimila značenje – kicoš. Ono, fakat, kinđurenje i ćeranje (tačnije – lansiranje) raznoraznih moda jeste jedna od odlika dendizma, ama nipošto ne najvažnija. Dendizam je mnogo više od toga. To je pogled na svet, gotovo pa religija. Razlikovati se od drugih, po svaku cenu se uzdići iznad trivijalnosti i prosečnosti, napraviti od sebe umetničko delo, privući pažnju javnosti – a bajagi ne davati na to ni pet para – eto, to su ključne odlike dendizma. Da dendizam nije bio baš onoliko površan koliko se na osnovu rečenog može učiniti, svedoči njegov snažan uticaj na umetnost, pre svega na književnost. Dendiji su bili – ili su o dendijima pisali – i takvi autori kao što su – da ne pominjem manje poznate – Šarl Bodler, Uismans, Bajron, Marsel Prust i Teofil Gotje.

Ikona dendizma, dakle, ono što je za komunizam Marks, bio je novijim naraštajima potpuno nepoznati Džordž Bo (lepi, prim. aut.) Bramel, po zanimanju – dendi. Taj gospodin nikada ništa nije radio, ništa nije naslikao, još manje napisao, a oko njega su se tiskali (kada bi se Bo udostojio da ih primi) ne samo najveći onovremeni umetnici, nego i neke krunisane glave. Dobro je išlo Bo Brameli, ali znamo, cenjeni publikume, da je ovaj naopaki svet nesklon umetnosti i da njime vladaju svirepi zakoni ekonomije, pa je Bo u jednom momentu spiskao imovinu i – što je za dendija mnogo gore – ugled, pa je morao u emigraciju. U Francusku! U kojoj je skončao u siromaštvu. Ali je ipak ostao džentlmen jer je uprkos mučnim okolnostima odbio da alavim izdavačima za ogromnu sumu proda svoju prepisku sa intrigantnim onovremenim ličnostima. Koga interesuju detalji, neka pročita.