Ušli smo u period serijala. Prošla nam nedelja prođe u huškanju na izbornu apstinenciju, ova će, izgleda, proteći u razmatranjima misterija srpskog kadiluka. Koincidentno sa kolumnom Proces rekla-kazala u Danasu se pojavio tekst iz pera Aleksandra Roknića, koji se bavi sličnom temom, to jest kadilučkim animozitetom prema novinama, javnosti uopšte.
Poučan tekst, nema šta. Iz njega smo saznali – ili se podsetili, kako ko – da je svojevremeno po tužbi Svete srpske Krave, Dobrice Ćosića, neki „viši sud“ odrapio Danas, a da se tužitelj uopšte nije ni pojavio na sudu. To sam znao, ali nisam znao – promaklo mi – da je ćosićoljubiva kadinica najurila novinare iz sudnice. Roknić tvrdi da na to nije imala pravo, a treba mu verovati jer je čovek urednik dodatka Pravo, sledstveno čemu pretpostavljam da je pravnik po obrazovanju.
Nije to dobro, čestnejši publikume. Sudstvo treba da bude nezavisno, ali ne bi smelo da bude tajno. A naročito ne privatno. Sudnice naše zemlje ponosne nisu, bar ne u načelu, masonske lože, a nisu ni privatna prćija manje-više samozvanih, iznad-zakona-se-nalazećih lokalnih veličina i njihovih unutarsudskih obožavalaca, među koje bi – kako smo videli – i Vukadinović da se ubaštra. Ono, fakat, kada je jedna ovdašnja NVO utužila Ćosića zbog teških bljuvotina i govora mržnje protiv Albanaca, sud je tužbenicu glatko odbacio, a ja sam to javno podržao jer je Ćosić svoje pogane tirade izneo u knjizi – nazovimo to krajnje uslovno – eseja, sledstveno čemu je odgovoran isključivo sudu kritike i javnosti. Svašta ima u knjigama, nesporna je to činjenica, ali imunitet književnog teksta je i ustanovljen da se počem zabrane poganih štiva ne bi proširile i na ona, blagorodna i dušekorisna.
Kadiluk je, dakle, ispravno postupio u Ćosićevom slučaju, ali u slučaju Danasa – i u još mnogo slučajeva – nije. I to – kako videsmo – krajnje osiono. Već sam ovde, ako se ne varam, pisao o endemskoj osionosti srpskog kadiluka koje – govorim ovo iz ličnog iskustva – optužene za saobraćajne prekršaje tretira kao masovne zločince, dočim je prema počiniteljima najtežih krivičnih dela krajnje snishodljivo.
Ali da sam ja počem srpski kadiluk, i ja bih isto postupao. Moglo bi mi se! Letargična (ili čak nepostojeća) javnost ide naruku osionosti državnih činovnika, ne samo onih iz pravosudne struke. Dok se naši velikaši, koji su ipak usvojili neke evropske manire, pred TV kamerama tope od miline i ljubavi prema „običnom čoveku“, dotle se njihovi niže rangirani nameštenci prema istim tim običnim ljudima ponašaju kao dahije i haračlije. A to je, dragi moji, zbog toga što je zacarila malograđanština i njeno sveto pravilo da svako gleda svoja posla i da vezuje svog konja tamo gde mu gazda kaže. Dok jednoga dana i njega ne vežu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
