Dobro ste pročitali – ne hemijsko čišćenje, nego štrojenje. Ali polako. Idemo ab ovo. Znamo, čestnejši čteci, da u Srbiji oduvek ima jako puno zagovornika takozvane čvrste ruke koja bi – je li – samo ako joj se dopusti, vrlo brzo dovela stvari u red.
Evo, recimo, čitam pre neki dan veleumni predlog zakona na osnovu koga bi se auto-moto bekrijama – osim dosadašnjeg oduzimanja dozvole i novčane globe – oduzimao i auto. Kao auto mu tu dođe kao „sredstvo izvršenja krivičnog dela“. Lepo bogami! A zašto onda pijanduri ne konfiskovati i kuću? Zašto mu ne oduzeti pare sa računa u banci – očigledno ih ima previše čim se odaje piću – a plen podeliti siromašnima. Zašto ga, konačno, ne streljati? Setimo se šta je govorio Koba: Njet čelovjeka, njet problema.
Poslednjih dana u opticaju se pojavila ideja da se pedofili i seksualne siledžije uštroje hemijskim putem. Ideja je (na prvi pogled) primamljiva, iako smatram da je dugogodišnji boravak u odgovarajućoj ustanovi mnogo bolji način da se siledžije učine bezopasnim po okolinu. Mogao bi tu dosta učiniti i pojačani policijski nadzor. Nego, da ne dužim. Ako se pokaže da „naš narod“ želi „čvrstu ruku“, nema nam druge nego da se pokorimo narodnoj volji. Naravno, uz neizbežna zakeranja. Zašto bismo se – pitam ja vas – ako se već vraćamo u srednjovekovlje – zaustavili samo na auto-moto bekrijama i seksualnim manijacima. Ne bi li – opet vas pitam – bilo u duhu Dušanovog zakonika da se strogost proširi i na druga nepočinstva. Zašto, recimo, lopovima ne seći ruke do lakata, a lažovima ne čupati jezike? Eh, zašto? Kada bi se tako postupalo, u Srbiji bi bilo malo rukah i zavladala bi tišina.
Okanimo se mi ćeranja komendije pre nego što mi na um padne da predložim kamenovanje preljubnica i adžuvana, pa razmotrimo šta ja to imam protiv strogih kazni. Načelno – ništa, samo mi se čini da bi stroge kazne imale više smisla u nekoj zemlji u kojoj i inače vlada zakonitosti. Što se za Srbiju, nažalost, ne može reći. Srbija je, čestnejši đuturumi, zemlja po kojoj se neometano švrćkaju dilberi sa po dvadeset i više krivičnih prijava za kojekakva nepočinstva, u kojoj se suđenja odlažu do unedogled i u kojoj se – kada se suđenja konačno i održe – izriču maltene simbolične kazne, da bi – kada se i takva kazna izrekne – narodne mase tražile pravdu za nejake Uroše. I šta? Ništa! Život ide dalje. Sve dok ne ode tako daleko da manijaci počnu nasrtati i na decu. Tada na scenu stupa naša poslovična pravednost. Koja uvek dođe nekako kasno. Jer – pazite – može se neko kastrirati hemijskim putem, ali se hemijskim putem nikome ne može vratiti život. Nije da se baš ništa ne može učiniti pre štrojenja. Ali mi ništa ne činimo. I zato smo post festum tako strogi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
